Ал' ја знам кључ, ја познајем ту браву...

Доминантан наслов у збирци изабраних стихова новосадске песникиње Наташе Бундало Микић (1983) је „песма”. Тако се, једна за другом, нижу Мислећа песма, Ухрањена песма, Затворена песма... што уз песме Све(т) је књига и Изгубљене речи даје збирци Откључано (Друштво новосадских књижевника, 2024) димензију потраге за једним од симбола цивилизације: Књигом. Ауторка је, из четири постојеће збирке, изабрала нешто више од 70 песама који репрезентују њено досадашње стваралаштво (2015-2024). Бундало Микићева ауторка је и једног романа (Лаковане беле ципеле: мали породични роман) у којем је до изражаја дошла књижевна култура и урбани сензибилитет ове уметнице запослене у Библиотеци Матице српске у родном граду.

Досадашњи истраживачи ове поезије (Зоран Ђерић, Зденка Валент Белић, Мирослав Алексић...) истичу, као једну од доминантних „црта” литературе коју пише Наташа Бундало Микић, окренутост песничког субјекта градским пејзажима, парковима, а тамо је и „улица где се два булевара љубе...”[1] Препознаје се да ТАЈ град јесте Нови Сад, али ова чињеница не умањује „заљубљеност” у наше градове попут Херцег Новог и осталих. Свуда где крочи песничка „струна” Наташина ствара се мрежа улица, улаза у зграде и(ли) препознатљиве делове екстеријера многих градова и насељених места (вртић, пекаре, библиотеке...).

Издање Откључано подељено је у 4 целине којим је представљен песнички пут уметнице од збирке Гинервин шапат из 2015. до Годова блискости из 2022. године. Десетогодишње стваралаштво Наташа Бундало Микић крунише књигом која сабира искуство савремености и живот(е) који се одвијају између противуречних тенденција данашњице. Метафора „кључа” послужила је да се искаже сложеност „улаза” и „излаза” у свет савремене културе и међуљудских односа. Насловна реч говори читаоцима поезије Бундало Микићеве да је пронашла „решење”. Или, ипак није тако ?

Књигу отвара песма Кључ, а од почетних стихова Неке истине се не говоре // никада и никоме... траје та „потрага” песничког субјекта за откључавањем предела своје душе. Бундало Микић се, ипак, одлучила за заинтересованим читаоцима (којих не мора да буде „пуно”...) открије своју унутрашњи свет. Интимистичка лирика Наташина еманира српску поетску прошлост као што је омаж првој српској песникињи Еустахији Арсић. Упоследњој песми збирке изабраних стихова Бундало Микић Откључано ауторка „јавља” да је пронашла „кључ”. И то управо у песми Портрет која је посвећeна ауторки Полезнаја размишленија... Кључ, тако савремене и урбане животне и поетске приче Наташе Бундало Микић, „крије” се у поетској плетеници прошлости! У истом, а завршном циклусу збирке Откључано (Посвете) ауторка се одужује српској песничкој традицији (Милош Црњански...) и тиме је успостављен традицијски код (континуитет) између уметничких генерација.

Прва три циклуса (Тренутак стварности, Његово име и Сопство душе) интригирају читаоце позивајући их да открију баш ту „стварност”, „име” и „душу”. Репрезентативни наслови поетских целина упућују на важност потраге за савременим изразом у поезији Наташе Бундало Микић. Kaква је стварност коју, у песми, ствара новосадска песникиња средње генерације? Да ли се, „она” крије У норвешким шумама или на листу? А можда баш у 121 степенику до мора? За ону која чека да „четрдесет јесени куца на врата”... песништво је задовољство откривања дамара свакодневице. Песме из збирке Откључано писане су слободним стихом, а таква је и природа песникињина јер, мада „брзо је пао мрак” у истоименој песми, она верује да је Тако (је) мало за радост потребно.

У другој целини песничке збирке Откључано Наташе Бундало Микић траје потрага за Идеалом у лику вољеног бића, а та љубав оптерећена је (не)разумевањем оне Друге стране. Ми нисмо били љубавници поред реке // и никада се нисмо ухватили за руке... пева се у Недосањано никад јер Ни ја нисам поклон // нити си ме купио... Да љубав није „купопродајни уговор” зна поетски субјект у лику књижевнице, али је то не спречава да трага за човеком који затражи кратки еспресо из апарата. Да ли је то Онај исти из једне песничке књиге Наташине? Један од тумача поезије Бундало Микић, Ненад Грујичић, истакао је да је песма О кнедлама и поезији антологијска што се потврдило у овом важном избору, књизи која сажима поетско искуство од Еустахије Арсић до Селимира Радуловића.

Огледало, улица, ципеле и писмо су, између осталих „реквизита”, важни предмети/простори у поезији ове даровите уметнице из Новог Сада. „Драмска форма” песме Ово није мој живот то најбоље показује. Да се живот не „мења“ за ситниш од 200 динара зна свако од нас, али песникиња Бундало Микић то, веома експлицитно, доказује. Одрасла у времену када су писма слата поштом (...Хиљаду полизаних маркица...) суочена је са мејловима и другим „елементима” дигитализоване културне парадигме. Где је нестао свет „белих лакованих ципелица” из Наташиног детињства ?

Чекам(о) нове поетске узлете Наташе Бундало Микић јер је, збирком Откључано показала поетски квалитет који је потребно, додатно брусити..

[1] Наташа Бундало Микић, Откључано (Нови Сад: Друштво новосадских књижевника, 2024),