Brojni su „susreti“ slike i reči, likovnog i poetskog „tkanja“. Mnogi su književnici, tokom minulih vekova, tumačili crteže, grafike i(li) slike svojih generacijskih ali i ne samo generacijskih ispisnika. Na srpskom kulturnom prostoru zabeležena su izdanja Andrićevih Razgovora s Gojom, tumačenja slikarstva Mladena Srbinovića i Vladimira Veličkovića iz pera Ljubomira Simovića...

Pozvan sam da na promociji knjige Matiranje u rodnom gradu akademske slikarke Tanje Perunović (1971) svedočim o susretu Tanjinog potvrđenog talenta i novopronađenog pesničkog glasa. Perunović slika i stvara crteže od devedesetih godina već tri decenije kreirajući univerzum u kojem „progovara“ o brojnim temama. Tematski okviri Tanjinog slikarstva postavljeni su tako da ne zaobilaze niti jednu dimenziju čovekovog položaja u savremenom svetu. Od odnosa muškaraca i žena (ON visok – JA niska...), preko, u viziji umetnice, besmisla borbe na „Crvenom tepihu“ za društveni prestiž, do crne figure još jednog koji je „Apolitičan“. I „Čekaonica“ je prazna, a čekanje, predugo, baš predugo traje...

Perunović uljanim bojama, ugljem, pastelom i kolažima prenosi esenciju svog ljudskog i umetničkog LIКA, a istovetno može da se kaže i za Tanjin pesnički rukopis koji je, pre objavljivanja monografije Matiranje, nosio naziv „Raskorak“. Taj „ras korak“ je, zapravo, slikarkin i pesnikinj, „u korak“ sa onima, a sve ih je više, koji govore i pišu, slikaju i komponuju o „krizi“ u odnosu među ljudima, društvenim staležima, nacijama i rasama. Likovi na slikama i crtežima Tanje Perunović jesu izobličeni, ali susreti voljenih bića na mnogim Tanjinim slikama pružaju itekakvu nadu u buduće, kvalitetnije međuljudske odnose. Strahovi, strepnje, nadanja, sreća i tuga jesu emocionalni osnovi Tanjinog umetničkog sveta, okrenutog Čoveku čak i kada umetnica slika prizore iz evropskih metropola. „Кaleidoskop“ Barselona ukazuje na „mravinjak“ ljudskih sudbina u katalonskom megalopolisu, a u svakom krivom tornju koji sačinjavaju kompoziciju Кrivi toranj u Pizi krije se nekoliko prozora („oči“) koje, kao da, namiguju ka drugome biću.

Od samih početaka svog umetničkog razvoja Tanja Perunović piše, sa prekidima, stihove. Prema sopstvenim rečima, piše pesme od „dvadesetih svojih godina“, a to iskustvo, uz primarno likovno obrazovanje, omogućilo je Perunovićevoj da uroni u pesnički svet i drugih pesnika srpske i inostranih kultura. Razumevanje pesničkog jezika, teksta i stila omogućilo joj je da, crtežima ilustruje srpsko-rusko izdanje pesama Miroslava Aleksića pod nazivom Lavirint (2017). Perunović, prosto, oseća pesnički senzibilitet svog sugrađanina i zato joj ni najmanje nije bilo teško da, na početnim stranicama Aleksićevog izbora pesama, nacrta i kuće i kućice iz kojih nas, ponovo, gledaju LICA sa Tanjinog platna. I pesnik Oskudnog vremena (2016) ima pesmu „Čekaonica“...

Slikarka, s lakoćom, prelazi sa platna na reči, izraz, metaforu. Simboli u poeziji Tanje Perunović i motivi na njenim crtežima i slikama sugerišu želju za dodirom između voljenih bića, susret religija na slici koja približava verske objekte. A u međuvremenu, igraju se „šahovske i neke druge igre“, a matiranja iz naslova monografije koju predstavljamo deo su životne svakodnevice. Mnogo toga je, u umetničkim radovima Tanje Perunović, u agonu, u arhetipskom sukobu, ali slikarka omogućuje publici da nasluti razrešenje nesporazuma između muškaraca i žena, između pripadnika različitih nacija i vera. Naročito je, umetnici, stalo do simbola „zvezde“ u kontrastu Tanjinih omiljenih boja žute i crne na osnovu čijeg kontrasta su izrađene i korice Matiranja. Ostale „kombinacije“ višeznačnog simbola su bela zvezda na crvenoj podlozi, odnosno petokrake plave boje na crnom listu, u monografiji kojom Tanja Perunović sumira svoje dosadašnje stvaralaštvo. Mudro je izbegnuta ideologija „zvezde“, a to je bilo moguće stoga jer je, u slikarstvu i pesmi Tanjinoj, zaista sve u nagoveštajima. Taman kada pomislimo da smo protumačili „značenje“ stiha ili instalacije na novinskom papiru, najlonu ili gazi – javljaju se novi izazovi pred našim očima. Tanja, odjednom, menja „pravac kretanja“ i zvezda više nije ideološki konstrukt već samo jedinica ostvarena u dve boje. Baš kao što na „Crvenom tepihu“ jedva da ima crvene boje (ostvarene u bordo nijansi...), jer se za „mesto“ bore crna cipela i zelena čizma.

Jedan te isti glas, nepodeljeno biće akademski obrazovane slikarke, a ostvarene pesnikinje stvaraju platna, multimediske „predstave“ i lirski intonirane crteže. Antropomorfne figure na slikama i crtežima Tanje Perunović prikazuju Čoveka u različitim životnim stanjima i emocionalnim raspoloženjima. Ako je pominjani „Apolitičan“ baš takav usled politike ali i nedostatka iste, „Autostoper“, „Filozof“ (sa prednje korice i na str. 108 knjige) i „Žongler“ balansiraju ostvarujući misaone uzlete i padove sa svešću o pročivurečnosti ljudske egzistencije. Čovekoliko je i „čovekoljubno“ je sve u slikarsko-pesničkom svetu Tanje Perunović, čak i instalacija „Tronožac“ (str. 105) gde su naslov i sedište, takođe, očovečeni.

Tanana je ravnoteža uspostavljena između slika i reči, baš kao i između „dva niza stihova“ odvojenih vremenskim razdobljem od dvadeset godina. Ova dva tokauobličena su tako da se, među njima, ne oseća protok vremena jer slikarka Tanja Perunović kontinuirano piše intimnu i lirsku hroniku o odnosima muškaraca i žena. Tanja govori i peva o „prelomu u duši“, „strahovima“, a šalje o „pozivnice“ za susret koji se ne događa.

Izrazit kolorist u slikarskoj generaciji formiranoj početkom devedesetih godina, Perunović „igru bojama“ nastavlja i u više nego uspeloj literarnoj misiji. Ovi napori nisu samo književni jer u pesmama Tanje Perunović ženski lirski subjekt nastoji da uspostavi dijalog sa Čovekom koji se nalazi sa druge strane. Ta „druga strana“ nekada odgovori, a nekada prećuti reči koje mu slabiji pol upućuje, a česti su i nesporazumi (pesma Intimni begunci – Uspevaš / da prokopaš brazde / jednim dodirom). Ono što ne „uspeva“ u poeziji, pesnički subjekt u liku Tanjinom ostvaruje u likovnosti: dodirom, rukovanjem ili rasipanjem srcolikih plavičastih balona koji „izviru“ iz ustiju kolorisanih likova oba pola (Diego i Frida – str. 88).

Poezija slikarke iz Vrbasa svedoči nagoveštenu (ne)mogućnost uspostavljanja dijaloga između polova. Dok ponavlja „Nemoj izgubiti ključ“ (završni stih pesme Кljuč u bravi) ženska polovina partnerskog tandema nastoji da doprinese uspehu žuđenih susreta. U pesmama Tanje Perunović i žena i njen poetski pandan odskaču od stereotipnih i jasno definisanih društvenih uloga. „Ona“ traga za čovekom koji „u tom trenutku si ranjiv / I možda si za mene pravi“ (distih u pesmi Zašto muškarac (ne) plače).

Intimna lirika slikarke i pesnikinje Tanje Perunović nastavlja „sobnu poetiku“ značajnih srpskih pesnika, Vaska Pope pre svih. Pesme Apartman, Destinacija i pomenuta Кljuč u bravi ukazuje važnost koju, pesnikinja, pridaje kućnom ambijentu iz kojeg i u kojem stvara metafore izuzetne snage. Dok se neke slikarske kompozicije likovne umetnice Tanje Perunović odvijaju u spoljnim prostorima (slike Barselona, Кrivi toranj u Pizi...), pesnikinja istog imena uspostavlja kontrast prema „spoljašnjem“ malenim kućama bića. Evropski gradovi, metropole Starog kontinenta, po sistemu „bliskog dalekog“o kojem govori antropolog Bojan Jovanović, ujedinjuje nas sa Tanjinim mikrosvetom iz intimnih (ljubavnih) slika koje se nalaze u knjizi Matiranje.

Ima, u ovoj poeziji, i nekih drugih tonova i paleta. Iako gotovo nevidljive, niti koje povezuju poeziju Tanje Perunović sa društvenu stvarnost iz koje potiče. I ponovo u nagoveštajima, nikada direktno niti nametljivo pesnički subjekt ističe da je reč o pravoslavnom duhovnom ambijentu, kao u pesmi Ikona. Lepiš se na zid / ja te posmatram / lepa si... Parafrazom naslova filma iz Tanjinog detinjstva i mladosti „Bogovi su pali na mene“ liričarka peva: Da ću otrcati dušu / zbog jednog izazova / mojega Boga... U pesmi „Mir“ navedno je: Svi smo mi deo / čistilišta i deo pakla... To „čistilište“ i taj „pakao“ vidljiv je na slikama, instalacijama i crtežima o kojima je reč. Raspolućenost čoveka/žene je, toliko uočljiva na Tanjinim radovima da nam je, svakodnevno, potreban onaj Neko Drugi da nas podrži baš kao „Jing-jang“ na instalaciji ispred hrpe novinskih naslova... Pri tom, zaobiđen je socijalni angažman što doprinosi uverljivosti ostalih tematsko-motivskih uporišta u pesmama i(li) slikama: onih intimističko-ljubavnih i metafizičko-eshatoloških. U jednoj od pesama zapisano je: ... i verom u nekog svog Boga...

„Privatni Bog“pesničkog subjekta u stihovima Tanje Perunović odagnava ili neutrališe strahove, zabranjene zone i(li) okvire koji seretko ili nikako ne prelaze. Određen broj stihova sadrži apodiktične tvrdnje („Okupaciju ne dozvoljavam“) čime autorka odbija patetični ton i bolećivost savremenosti. Otklon od magijskih čini učinjen je, u pesmi „Pun mesec u glavi“, konstatacijama 'ogledalo razbijam sedam puta...' jer smo postali ''Intimni begunci“ kako je naslov još jednoj pesmi sličnog senzibiliteta. Ostaje to spasonosno „pouzdanje u svog Boga“, a zrnce energije, pesnikinja crpi iz svoje primarne delatnosti – slikarstva.

Кoloritne slike i objekti u dosadašnjem opusu Tanje Perunović, siguran su znak da je, poetski lik, koji je slikarka i pesnikinja oblikovala, prekoračio uske granice tog „pozorišta“ iz istoimene Tanjine pesme ali i van nje. S punim pravom zapisuje: Ja se trudim / da ne glumim / u ovom veku /istkanom od glume... Pri tom su, baš zato što je reč o iskazima pesme „direktnije“ od slika koje Tanja stvara. Snagu poetskog subjekta osetiće, u ovim pesmama, svi oni kojima je blisko slikarstvo Perunovićeve. Postoji jedinstvo njenih pokreta sa bojama u ruci i pokreta te iste ruke kada zapisuje stihove. Ponovo, pozorište... „Iza kulisa“ te „Uži izbor“, svud oko nas je „igra“ u hramu boginje Talije i nada da možemo da izbegnemo ulogu „menjača kursa“.

Presek dosadašnjeg stvaralaštva slikarke i pesnikinje iz Vrbasa stao je u knjigu Matiranje, a u izdanju su tekstovi o umetničkim dometima Tanje Perunović koju su ispisali domaći likovni kritičari. Ostvarena uz visoku meru značaja umetničkog čina monografija „Matiranje“prikazuje ličnost koja je, celim i svojim bićem, predana kulturnim vrednostima današnjeg trenutka. U ovom gradu, i večeras, ispisan je još jedan TRAG o Tanjinom slikarstvu, instalacijama i pesmama.

Sa stranica „Matiranja“ javlja se „Mala Tanja“ koja je, u međuvremenu, porasla...

Monografija Matiranje akademske slikarke iz Vrbasa Tanje Perunović objavljena je 2021. godine u izdanju Javne biblioteke „Danilo Кiš“ iz njenog rodnog grada. Izdanje sabira Tanjin umetnički rad od devedesetih godina do danas, a trodecenijsko pregnuće da bi se, stručnoj i najširoj javnosti ali pre svega prijateljima i poštovaocima umetnosti Perunovićeve, odgonetnuo deo Tanjinog sveta urodio je plodom. Baš iz pomenutih razloga, a uvažavajući i slikarku i izdavača monografije Matiranje posvećene radu Tanje Perunović skreće se pažnja na nekoliko segmenata prisutnih u izdanju koji odudaraju od standarda kada je ova vrsta publikacija u pitanju. To se pre svega odnosi na odsustvo informacija o godini kada su, pojedini radovi, izrađeni kao i na nedostatak podataka o dimenzijama predstavljenih slika, instalacija i crteža. Mišljenja sam da je, s obzirom na karakter Matiranja, trebalo pružiti makar selektivnu bibliografiju tekstova o umetničkom stvaralaštvu Tanje Perunović. Trebalo je, takođe, sveobuhvatnije da se sprovede prevod teksta monografije sa srpskog na engleski jezik (pre svega pesme).