Историјат 'потраге' за иновационим друштвом у Југославији И Србији

Да и књиге писане пре десетак година могу да укажу на савремене аспекте пословања (посебно у техничким и организационим наукама где, по природи ствари, долази до бржих промена него у хуманистичким дисциплинама) показује, између осталих и књига Небојше Симина (1948). Издање аутора, Иновационо друштво описује пут дипломираног физичара рођеног у Београду (живи и ствара у Новом Саду) ка информационим технологијама у југословенској и српској привреди од средине седамдесетих година до „футуристичких визија“ које су се, тек делимично, оствариле у 21. веку.

Новосадски хаику песник књигу о технолошким променама почиње шокантним призором када је, у Центру за изучавање технолошког и друштвеног прогреса (CESOS-у) примио – отказ. Пре пословања у организацији чији је, један од циљева био да „процењује последице постојећих институционалних политика и усавршавање алтернатива које су доступне доносиоцима одлука...“[1] Небојша Симин је, од априла 1976. до истог месеца 1984. године, радно искуство стицао у Комитету за енергетику и сировине Извршног већа Скупштине САП Војводине. Пишући низ стручно-научних радова о неконвенционалним изворима енергије и секундарним сировинама, аутор Иновационог друштва припремао се, организујући трибине у просторијама CESOS-а (данашња зграда Огранка САНУ у центру Новог Сада), за друштвене промене које је наговештавао дводеценијском стручном праксом.

Искуства рада у Комитету... и CECOS-у пренео је, заинтересованим читаоцима аутор збирке Треће обале реке, на двадесетак страница самиздата под називом Иновационо друштво. У наставку веома занимљиве и поучне приче, наставник физике у Техничкој школи „Павле Савић“ у Новом Саду (1990-2013), истиче резултате рада Покрајинских органа који су доласком на власт људи другачијих идеолошких схватања – укинути. Ипак, Небојша Симин, поред сусрета са домаћим и страним стручњацима сличних професионалних квалитета (у Новом Саду, Бечу...) истиче и неоспорне резултате у Центру за изучавање технолошког и друштвеног прогреса (издавача прве и једине свеске Концепције предвиђања дугорочног развоја Војводине (1987)). Небојша набраја, у књизи која се упркос преовлађујућег „технолошког речника“ лако чита, имена сарадника и истомишљеника: Душана Лазића, Ђорђе Стојчића, Мирослава Шарчанског и Миленка Влајкова.

Координатор рада научно-истраживачког рада у Војводини, од првог радног дана, бивао је свестан да, без социјалних промена, ни техничко-технолошки потенцијал државе у којој живи не може да буде остварен. Из поменутих разлога, аутор књиге Иновационо друштво, на доминантном број страница издања, коментарише неопходне претпоставке ка стварању „друштва знања“ како социолози и антрополози данашњице дефинишу заједницу којем тежим(о). Од књиге Шок будућности Алвина Тофлера (објављена 1970. године), преко Мегатрендова Џона Незбита (1982) до савремених издања на Интернету траје „потрага“ за том, тако сањаном а тешко остваривом, будућношћу. Када ту „потеру“ не може да оствари у науци, Небојша Симин пише стихове попут ових: Olujna noć.// Drveće hoda po žici // violine.[2]

Аутор истражује активности „Римског клуба“, али и радове других футуриста, уз паралелу послератног јапанског привредног чуда и југословенског самоуправног друштва. Поред низа ових глобалних тема, највећа „брига“ аутора Иновационог друштва јесте могућност савремене Србије да се укључи у описане интеграционе политичке и економске токове Европе и ваневропских заједница. Небојша Симин детаљно образлаже принципе управљања које је, на Далеком Истоку, увео проф. Наоми Јамаки, некадашњи председник „Мицубиши групе“ из Токија, као и учења Фредерика Тејлора који је, на прелазу из 19. у 20. век, установио менаџмент. Почасног доктора наука на Универзитету у Пенсилванији сматрам(о) „оцем индустријске револуције“ – подсећа Небојша Симин. Домаћа научна памет требало би више да уважава и остварује теорије Хајата Икеде (1899-1965), али и америчког менаџера Вилијама Едвардса Деминга (1900-1993) који је радио у „земљи излазећег Сунца“.

Од 8. поглавља Иновационог друштва Симин пише о југословенском пословном моделу (1945-1960), каснијим деценијама (1961-1990) када је, с противуречним резултатима, овај и успостављен у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Најзад аутор збори о „транзицији“ и пита се „...зашто се са тим толико одуговлачи.“[3] Из каснијих текстова Небојше Симина у истој књизи (Програм реформи, из 2001. године; Стратегија за смањење сиромаштва, из 2003. године...) читаоци закључују да се разлози политике реформи у стилу „један корак напред, два корака назад“ налазе у (не)регулисаним друштвеним, рекло би се пре свега, ситностраначким интересима различитих „лоби група“.

Аутору приказа издања Информационо друштво чини се да, књига Небојше Симина, највише „личи“ на једну студију која је, давних дана, објављена у Загребу. Реч је о књизи Sistemski pristup[4] чији је аутор Чарлс Вест Чрчмен (1913-2004) у којој се информације (у 20. веку...) посматрају са становишта „теорије система“. Када, у јужнословенском и српском контексту, говори о реформама система државне управе, Небојша Симин је истомишљеник америчког научника Чрчмена који је утро пут новим теоријама менаџмента.

Изданак познате новосадске породице (мајка Магда Симин Бошан – књижевница, активисткиња невладиних организација; сестра Невена Симин – новинарка) Небојша Симин је, не само књигом Иновационо друштво, него и низом других научних, културних и друштвених активности, већ стекао значајно место у култури народа којем припада.

[1] Небојша Симин, Иновационо друштво (Нови Сад: Н. Симин, 2015), 19.

[2] Nebojša Simin, Pesme o tebi (Novi Sad: Društvo Vojvodine za jezik i kulturu Roma, KPZ Vojvodine, 1990), 56.

[3] Небојша Симин, Иновационо друштво (Нови Сад: Н. Симин, 2015), 85.

[4] C. West Churchman, Sistemski pristup (Zagreb: Informatika i društvo), 1986.