Kulturni heroj - Katalog naprslog života

Na seminar o katalogizaciji u nacionalnoj biblioteci pošli smo uoči bombardovanja, našu glagoljivost u kolima obavijala je neverica da će se pretnje velikih sila obistiniti. Kako katologizirati učinke onoga što se moglo naslutiti, vreme se otkidalo, topila se nada da će razum uspostaviti neki red. Vratili smo se neuobičajeno skrušeni, prateći vojne konvoje na autoputu. Uveče je u kragujevačkoj biblioteci otvorena grčka izložba „Dan povratka” – o starinama koje su pokradene u nečasnim pohodima i sada se nalaze u evropskim muzejima. Pristigli gosti, ataše za kulturu Grčke ambasade, predsednik Društva grčko-srpskog prijateljstva i njihova pratnja, neumorno su i zabrinuto razgovarali mobilnim telefonima, prijateljski su bili na našoj strani. Za večerom su pre nas obavešteni o objavljenom stanju neposredne ratne opasnosti. Problem su im predstavljali grčki studenti okupljeni ispred Ambasade u Beogradu. Hteli su garancije da neće biti mobilisani kada pređu grčku granicu. Nelagodnost i strah ispunjavala je i goste i domaćine. Protokol je skraćen, ostadoh sama, ohlađena večera kezila se na aranžiranom stolu, raskošna sveća podsetila me da taj ratni rekvizit nisam pripremila.

Sutradan na poslu tenzija se povećavala iz sata u sat, obaveza da napravimo raspored dežurstva okupila je zaposlene. Stereotipno, reakcije su bile različite, neko se podsmevao – uveren da se neće desiti najgore, drugi su bili uplašeni, treći sigurni da će nas takva kazna kolektivno opametiti. Preuzela sam obavezu da prva dežuram, ne hrabrosti radi, već iz očaja, pre toga potražili smo neke prašnjave vojne planove, neaktuelne i besmislene iz arhivirane sadašnjosti „ništa nas ne sme iznenaditi”. Nad našom taštinom kezila se tehnološka NATO nadmoć, a nemoć malog čoveka učaurila se u svaku misao.

– Gde je moj sin, njegovi drugovi, moji đaci? Opet za nekog postradavaju prolećnooktobarska deca od Slavonije do …

Neću da plačem, krivim sebe, svoju generaciju zbog neefikasnog otpora, aroganciju onih od čijih potpisa sve zavisi.

– Kakva je ova stvarnost? Telefonske slušalice jedino tople od usijanih razgovora. Ima li Kragujevca među ciljevima? Sestra me zove, kaže na velikom spisku je i Kragujevac i Divostin.

– Nemojte u vikendicu, u Divostin, sklonite se i sa trinaestog sprata. Pa kuda da idemo?

Nema bežanja, samo iščekivanja najgoreg. Prozori su izlepljeni trakama, to je prava metafora zajedničke zakrpljenosti, postojimo, krećemo se prividno restaurirani. Hamlet kaže – spavati, spavati. Popodnevno spavanje kao priprema za noćno dežurstvo. Odlazim u Biblioteku, u tašni su dokumenta, nešto novca – sakupljenog za odlazak na Međunarodni seminar bibliotekara u Kelnu (16. juna). Dežurstvo počinje, uključen je televizor, sirene se oglašavaju negde oko 20 časova, potom se čuju detonacije, nagađam šta je meta. Okrećem telefone, kad spustim slušalicu zazvoni. Iz Podgorice me moji obaveštavaju da je pogođen Aerodrom u Golubovcima, javljaju se koleginice i kolege, prijatelji, rodbina. Gase se svetla, prekida se film Kozara. Neprekidno se vraćamo na staro. Jedan deo mene odbacuje uplašenost, imam li snage za dalje, a gde je moj sin?

Zovem Ljubu da dođe, bolje zajedno u Biblioteci nego u soliteru. Stiže moj muž. Bože, nosi torbu, u njoj su naše diplome i neke dragocenosti, veruje da taj prtljag ima smisla. Razmenjujemo iskidane rečenice o nabavci neophodnih potrepština, obavezno o lekovima bez kojih njemu nema opstanka. Izbegavamo priču o sinu u vojsci. Pratimo vesti, izanđale ratne filmove. Tegobna je i duga noć na dežurstvu. Još jednom se u toku noći oglašava sirena, telefon zvoni, javljaju se oni što nisu verovali da će biti bombardovanja. Oko sedam ujutro prestaje vazdušna opasnost. Sutradan se obustavlja rad sa čitaocima, pravi se novi raspored obaveza zaposlenih. Uredbe regulišu naše poslovanje.

Prva nedelja ratnog stanja je prošla, a bombardovanje ne prestaje. Čas je toplo, čas hladno vreme. Sa sinom se čujem, najavljuje da će biti lekar na vojvođanskom terenu, uvek me ohrabri.

– Mama ne brini, nije mi tako loše.

Brižnost me ophrva i parališe. Ljubi i meni je pristojno u vikendici, prijatelji su mi obezbedili peć i ogrev, gomilamo neke namirnice. Uveče se okupljamo i pratimo televizijske programe, vesti su strašne, u hijerarhiji strahota ništa se ne izdvaja, uviđam da smo jednaki pred užasom.. Nagađamo kada će prestati. Nema cigareta, čekamo ulje i šećer, uprkos sirenama i nadletanju aviona. Noći su strašne, taman se pripremiš za spavanje, a avioni nastavljaju svoj program.

– Gde li je moj sin?

Kako gde pogode, telefoniramo, uteši nas to međusobno razmenjivanje informacija. Hvala Bogu, svi su živi! Moji s mora vide kada avioni polete iz Italije ka Srbiji. Aktuelna duhovitost je groteskna „Iz Avijana imate svakih petnaest minuta let za Novi Sad”. Na redu je Zastava. Kragujevčani plaču, fabrika je bombardovana – nagoveštaj otpisanosti, srča u centru, živost je usahla, hoda obuća izgubljenih vlasnika.

Na prigradskim stanicama gužva, svi bi autobusom na posao, izmešani trpimo nadvikivanje onih što detaljno „poznaju” i pretresaju NATO strategiju. Nepodnošljiva je ta količina neukosti. Ne volim kolektivno pevanje, taj sramni način vređa, trguje se na trgovima i pijacama gluposti, Majka hrabrost vozi po ratištu svoju pokretnu kantinu, neka ginu njena deca – ona od rata zarađuje. Najkonvertabilniji je patriotizam. Jasno je da su diplomatski koraci usporeni i da smo prepušteni sopstvenoj zaluđenosti i volji moćnika.

Kalendar se pomera iako je svaki dan isti, sirene, pa avioni, blizu ili daleko, projektili, PVO, strah i olakšanje kada se najavi prestanak opasnosti. Uskrs je, očekujemo poštedu, a zbilja je gruba, ne zaustavljaju se. Molim Boga da mi se javi sin, čekam ga, kapija je otvorena. Lep uskršnji ručak gutam u koktelu suza. Jedemo mnogo, neutaživo je halapljiva praznina zagledana u ništavilo. Biblioteka se otvara za posetioce, neverovatno je, dolazi mnogo čitalaca. Struja nestaje, računari ne mogu da rade, vraćamo se na ručno poslovanje. Internet prepun poruka i pisama, a sve nedostupno. Odjednom se život sveo na primitivnu meru, kao da smo na parkingu sunovrata. Još samo da presuše izvori vode, možda bombe mogu zaustaviti vodotokove, izazvati biblijski potop! Udišemo ugljenu prašinu, vazduh obogaćen uranijumom.

Ucvetale livade ovlaš stanu u prozore pogleda. Odsutno zurim u raskošnu belu trešnju – nevestu, najlepša je u kraju, prvi put pratim sve faze u voćnjaku. Hoću zaborav, a tragedije su svakodnevne, ginu vojnici, nevin svet, deca u intimnim prostorima. Marija, kuma mog sina, u Boru rađa bebu, a njen Igor je u vojnik u Crnoj Gori. Zaštićena prvom opnom materinstva, ushićeno priča o novorođenčetu, ne plaši se bombi, kaže da su oni pošteđeni.

– Kad avioni nadleću Bor, piloti vide površinske kopove i konstatuju – ovo smo već bombardovali.

Smeh nam je gorak, čeznemo za našim vojnicima, strepimo, ona za supruga, a ja za sina. Čitam Solženjicinovu Rusiju u provaliji, naličje socijalizma odvelo nas je u iracionalnu destrukciju. Priželjkujem srećne trenutke pisanja i čitanja u opuštenoj atmosferi. Kako to sve uskladiti kada smo svedoci večernjih vatrometa, budimo se iz krhkog sna i gonetamo gde su bombardovali, ko je stradao i šta je stradalo?

Jedno jutarnje buđenje uz crni ekran, bez signala iz Aberdareve, kao da je nagovestilo beskrajni sumrak. Zašto njih šesnaest, zašto mnogi pre njih i oni posle? Mostove su porušili, kako ću do sina za rođendan, kad ne znam gde je?

– Sugar,sugar, munchmallow – prekršivši glupu vojničku tajnu o mestu stacioniranosti, jednom je odgovorio na moju upitanost, a ja bila umirena celih pet minuta, jer je Crvenka blizu, a tako, tako nedostižna.