Ласло Силађи. Песничко трокњижје. Нови Сад: Тиски цвет, 2026.

„Тешко“ је с његовим песмама. Заправо, није „лако“ с његовим песмама јер се опиру. Опиру се цитирању у критичаревом приказу, у било у којој књизи. Зашто се, песме Ласла Силађија, опиру цитирању и зато, књижевни критичар, има потребу да то, овако јавно, саопшти ?

Угледни се новосадски издавач СимаС. Матић и његов Тиски цвет, поред свега наведеног, одлучио да објави вајарево Песничко трокњижје знајући или макар претпостављајући да ће, сваком будућем тумачу поезије коју, Ласло Силађи објављује од Песама у мермеру нађених (1995), бити отежано и само цитирање стихова из најновије збирке.

Овом се критичару чини да постоји најмање један разлог за ову и овакву тврдњу, а то је да су, песме творца споменика Јаники Балажу у Новом Саду (као и низа других дела у јавном простору широм Србије и Балкана) блиске, јако јако блиске, управо Силађијевом вишедеценијском вајарском раду.

У књизи Песничко трокњижје стихови имају „облике“ лица (уста, носа...), a реченица је Ласлова, „испрекидана“ али уобличена. Песник и вајар Ласло Силађи, Суботичанин са сталном адресом у Новом Саду и атељеом на западној страни СПЕНС-а, од прве половине седамдесетих година корача „трагајући за праобликом“. Облик песничке збирке са „трокњижњем“ у наслову упућује да је, још једном и никако последњи пут, аутор скулптуре Велики пар (реализоване на Булевару особођења у Новом Саду 1996. године) ослободио своје менталне снаге домашивши прапочело.

Најновија збирка Ласла Силађија Песничко трокњижје састављена је од целина Двоколица, Самоникли контрапункт и сегмента збирке насловљене Љубавне песме. Датиране су, у првом циклусу годинама 2010. до 2012, други циклус почиње и завршава 2014. годином, а „љубавне песме“ из наслова уобличава и пише од 2006. до 2015. године. Зрење песничког субјекта, рекосмо, траје од седамдесетих година до данас формирајући се као низ радова у мермеру и бронзи остварених. Песме, које активно пише од средине деведесетих година, а из најновије збирке Песничко трокњижје, остварене су као низ уздаха и издаха: кроз уста, нос, очи и уши које су „у стихове саливени“.

Искуство „проговара“ из речи вајара Ласла Силађија. 'Двоколица златног трага...' из тек једне песме првог циклуса Песничког трокњижја (при)казује и да 'стих до стиха песме кали...' Искуство „мермера од речи“ омогућује још једну мисаону песничко-вајарску авантуру ствараоца споменика Праоблик птице постављене у Новом Саду.

Ниједна песма Песничког трокњижја нема наслов, али су, све, јасно графички одвојене једна од друге. Силађијеве песме не творе целину већ оне ЈЕСУ целина. Из њих ври пуноћа (пра)облика, попут голишавих тела на плажи „Штранд“ у граду у којем је, вајар и песник, уметнички сазре(ва)о. У неким песничким структурамата целина јавља се на почетку, а у поетској секвенци „самоникли контрапункт“ јавља се на крају, у строфи са „обликом браде“.

Између два песничка циклуса Трокњижја вајар Ласло Силађи „умеће“ прозне секвенце које назива Рефлексије. По овим наративним сегментима већ је препознатљив као уметник који, снажно као када длетом ствара безвремене скулптуре, промишља (своју) уметност. Од ове „шачице мисли и стихова“ биће створене нове странице песничке, а вајарски рад наставља ометан само буком машина „које творе уметност“.

Заоставштина вајара и песника Ласла Силађија биће сачувана у Рукописном одељењу Матице српске (РОМС) и Библиотеци Матице српске (БМС) којој, уметник, сукцесивно оставља цртеже и скице својих радова, драгоцене породичне и фотографије из радног окружења.

Све је лако док „над хартијом рука лута/под њом песма слатко слана...“