Profesor Kiprovski

– Onima koji nemaju prilike da putuju, ostaju na raspolaganju sva izmišljena mesta njihovog unutrašnjeg bića – govorio je profesor Kiprovski svojim studentima na poslednjem predavanju u semestru.

On je bio jedan od onih profesora koje studenti ne samo da obožavaju i poštuju, već na kafama prepričavaju njegove opaske, zaključke i ispade. Drugi profesori su ga gledali kao čudaka, ali sve u svemu, mogli su samo da mu zavide na njegovom ugledu. Profesor Kiprovski bio je stariji čovek, sitnog rasta, pravih, gotovo ukočenih leđa. Staračke pege po ćelavoj glavi i licu činile su ga manje lepim. Međutim, oštre plave oči skrivene iza okruglog okvira od naočara i bela meka talasasta brada koja je padala preko kragni njegovih košulja i u čijim dubinama se samo moglo pretpostaviti da se nalaze usne, pridodavale su njegovoj neobičnoj harizmatičnosti. Na sebi je uvek nosio braon odelo preko bele košulje, bez kravate, uklopljeno sa istobojnim cipelama. Verovatno je imao mnogo istih odela ali ne i cipela. Ponekada se u njemu moglo osetiti zrnce nesigurnosti kada bi na neko od svojih braon odela obuo crnu obuću.

– Jer to putovanje… – skupio je prste jedne ruke dok je govorio, a brada mu je poigravala – To putovanje drage kolege, jeste možda izazvano nemogućnošću da se fizički negde otputuje, stekne dragoceno iskustvo i upoznaju novi zanimljivi ljudi. Ali da biste mogli uopšte da apsorbujete i usvojite iskustva fizičkih putovanja, pre svega morate da imate razvijen unutrašnji život, a njega možete da razvijete samo tako što ćete se baviti sopstvenom ličnošću. Baviti se sopstvenom ličnošću ne znači sedeti i meditirati. Baviti se sopstvenom ličnošću znači pre svega biti svestan svojih doživljaja, svojih emocija. Misliti i saznavati kakve su one i šta predstavljaju, da biste u susretu sa drugim osobama mogli da na kvalitetan način usvojite to iskustvo. Da na taj način razvijete kreativan život u vama, kako biste mogli da stvarate.

Ovom izjavom profesor Kiprovski imao je nameru da uteši siromašne studente koji nemaju novca da preko leta otputuju bilo gde osim u svoje rodno mesto, što je znao da nikome ne predstavlja poseban užitak. On se takođe rodio i odrastao u provinciji. Takođe je nekad bio siromašni student koji je upravo putujući svojim unutrašnjim bićem stigao do mesta profesora univerziteta.

Profesor Kiprovski predavao je psihologiju stvaralaštva. Jedan moj kolega sa klase pitao ga je posle predavanja jedno izuzetno glupo pitanje. Toliko glupo da je mene bilo sramota što sam prisutan – Kakav ste vi bili đak u osnovnoj školi profesore?

Ali profesor Kiprovski je i na ovako detinjasto i neotesano pitanje odgovorio veoma ingeniozno – Bio sam loš đak. – rekao je – Jedan od lošijih u svom odeljenju. A bio sam i najmanji, najniži u vrsti na fizičkom. To se poklapalo u mom slučaju. Moja fizička i intelektualna umanjenost. Jednom prilkom kada me je nastavnica geografije izvela pred kartu i pitala da pokažem gde se nalazi Skandinavsko poluostvo, ja sam samo stajao kao ukipljen. Znao sam gde se nalazi Skandinavsko poluostrvo i gledao sam gore visoko prema njemu na vrhu karte. Izgledalo je kao glava dinosaurusa koja će da se sruči na mene i proguta me. U ruci sam osećao blage žmarce, jer je mozak slao signale da treba samo da podignem ruku i prstom pokažem tog dinosaurusa koji me je plašio i sve će se završiti. Nastavnica je već besnela. A iza mene se horda mojih drugova iz razreda podsprdavala, ali ja nisam pokazao gde je Skandinavsko poluostrvo.

– Ne razumem vas – rekao je moj prijatelj – Zašto niste pokazali ako ste znali?

– Zato što bi se horda još više smejala i urlala, jer sam ja tada bio toliko sitan i mali da sam jedva mogao da dohvatim Balkansko poluostrvo. Razumete o čemu vam govorim. To kakav je neko bio u osnovnoj školi ne znači baš ništa dragi kolega. Jer kada smo deca, nismo svi jednaki, tako je to priroda sredila. Zato kada porastemo svi postajemo različiti ljudi. – odgovorio je profesor Kiprovski, poželeo nam prijatan dan i otišao.

Često je na predavanjima govorio o svom životu i iskustvima koja je sticao, putovanjima na kojima je bio, kako unutrašnjim putovanjima tako i onim pravim putovanjima. Ja sam između ostalog završio slikarstvo i od svih mojih profesora najviše pamtim njega i njegova predavanja u amfiteatru, večito krcatom studentima. Niko na njegovim predavanjima nije spavao, niti izlazio i ulazio, niko čak nije ništa ni pisao već su ga svi slušali, slušali su svaku izgovorenu reč koja je dolazila ispod one njegove nestvarno bele brade.

Ja danas živim u Njujorku, imam svoj atelje i bavim se slikanjem murala. Nedavno sam na Brodveju oslikao zid jedne gostionice njegovim likom, kako bi taj lik video narod koji prolazi Njujorkom, možda ga zapamtio i kupio neku od njegovih knjiga. U dnu murala pisalo je Stevča Kiprovski (1933 – 2015), sve dok taj mural nije prekrečen po nalogu policije pre mesec dana, a gazda gostionice uputio istražitelje kod mene kao autora. Tada sam saznao zašto je svoje poslednje godine moj profesor Kiprovski proveo na Kubi, gde je i umro. U Sjedinjene Američke Države on nije odlazio na naučne skupove i konferencije, već je odlazio kako bi trgovao dečjom pornografijom. Vodio se kao registrovani pedofil poslednjih godina svog života i tada je morao da se skloni. Čak su i neke naše novine pisale o tome, ali ja nisam bio u našoj zemlji izvestan vremenski period, niti sam pratio šta se tamo dešava. Nekoliko dana sam sedeo u svom ateljeu i gledao njegov portret koji sam naslikao pre mnogo godina. Gledao sam i više ništa nisam razumeo.