Апстракт: Актуелна пандемија корона вируса има огроман утицај на свет око нас, који се пред нашим очима заувек мења и то у толико много аспеката да их је тешко и побројати. Међутим, оно што се може тумачити као универзални генератор сваке кризне ситуације, бар када је о нашој народној традицији реч, јесте парадоксално – хумор, управо смех као вид реакције обичног човека на кризну ситуацију. Овакав смех има веома много различитих нивоа и по природи ствари изазива различите реакције, али он готово без изузетка има, без обзира на врсту хумора, снажно терапеутско дејство и засигурно се може тумачити и као вид менталне одбране од претње. С друге стране, овакав смех настаје као одговор на разноврсне аспекте кризе – неки од њих ће овде бити побројани и илустровани примерима – и има широки опсег деловања: од психолошког, политичког или шире социолошког, до антрополошких или филозофских закључака. Оваква врста шала и досетки – које је већ неко прозвао „коронизми“ – овај рад тумачи као део богате фолклорне традиције, која се и у ранијим „апокалипсама“, служила хумором као алатком преживљавања у најтежим временима.

Кључне речи: смех, корона, пандемија, фолклор, народна реч, друштвене мреже.

Смех је у нашем наслеђу – и то као психолошка, физиолошка, културолошка, социолошка, фолклорна, антрополошка и филозофска категорија – у интеракцији са друштвом и производима културе, формирао једну значајну традицију тог наслеђа, која се прелама веома снажно на нашу свакодневицу. Ово нарочито важи за кризне периоде, без обзира да ли се ради о неким друштвено-историјским, природним или медицинским ванредним ситуацијама. Као и у прошлости, свака од тих кризних ситуација бива пропраћена одређеним фолклорним контекстом, који је у нашем народу увек имао и извесно терапеутско дејство.

Наиме, код нас је смеховна култура увек имала карактеристике народне уметности. Неки од теоретичара су управо на овој особини подвлачили разлику између смехова, зависно од друштвеног контекста. Примера ради, Петер Бендер сматра да само мали број шала и вицева може досегнути универзалну размеру, а да већина њих зависи од времена, места и околности. На тај начин, за разлику од преферираног хумора на западу, који има више интелектуалне карактеристике (савршен пример за то је монтипајтоновски хумор), на истоку је он скоро увек под велом високоразвијене способности умањења неприлика. Такав смех, у једној бахтиновској традицији, Бендер одређује као народну уметност (Бендер 2003: 151-157).

Разуме се, у рецепцији смеха и смеховног важну улогу има и генерацијски аспект. О томе је промишљао Бора Ћосић, када је уочио јаз међу генерацијама, извесно епистемско раслојавање које постоји између „очева“ и „синова“ то јест, између епоха, које он у свом есеју види као полувековни временски период (Ћосић 1957: 68-69). Другим речима, реакција различитих генерација на исти виц или досетку, може бити сасвим различита. Наравно, како Игор Перишић закључује, надовезујући се у савременом контексту на ове Ћосићеве ставове, разлика данашњег и смеха претходних епоха је у томе што је смех данас директнији, бруталнији и суштински једноставнији, готово базичан, а искуство његовог испољавања – како он установљава – „у великој мери обележавају и резултати рада надреалиста као и открића црног хумора, што све има великог утицаја на теорију и праксу смеха у двадесетом веку“ (Перишић 2012: 15).

Хумор, дакле, како предлаже Иван Златковић, представља неку врсту универзалног језика који прати људску историју од архаичких времена до савременог доба. „Карактер хумора и комичног (смеха) трансформише се од обредног и ритуалног до оног који постаје део свакодневног и профаног, индивидуално-психолошког и естетског“ (Златковић 2017: 7).

Већ је примећено, међутим, да се у типологији и хронологији смеха, све до XX века, са изузетком Хобса и Шопенхауера, мислиоци и филозофи смехом баве само узгредно. „Арсенал негативних епитета што стоје уз појам комичног, сучељавање комичног узвишеном, високом, лепом, идејности итд. казује о извесном негативном односу према смеху и комичном уопште, чак о омаловажавању комике“ (Проп 1984: 22). Управо из тих разлога, једна од новијих теорија смеха се и зове „Узети смех за озбиљно“ (Morreal 1983). Тек појавом Бергсона, а онда и читаве културе авангарде, комичном се стало прилазити на један другачији и свеобухватнији начин, код нас често везан за фолклорно наслеђе. Наравно, то није случајно, јер је код нас фолклорно наслеђе увек као веома развијен сопствени део имало и хуморни аспект.

Но, ипак су се међу проучаваоцима смеха кристалисале, генерално говорећи, две врсте смеха, у чисто хронолошком смислу. Први тип јесте колективни, обредно-архаични, који је временом упловио у фолклорно народно наслеђе, по правилу губећи своја основна магијска и добијајући више карневалска својства. О овом типу хумора, најважније сведочанство је оставио Михаил Бахтин у својој славној студији о Франсоа Раблеу (видети: Бахтин 1978). Други тип хумора јесте, пак, индивидуални, субјективни хумор, који је више аутономан и сасвим удаљен од традиционалних хуморних узуса. Ипак, оно што остаје неопходно за оба ова типа смеховног наслеђа јесте „аксиом два фактора“ кога је Проп именовао: објекат који је смешан и субјекат који се смеје (Проп 1984: 30).

Оба ова типа хумора уочљива су и у наше време, у тренутној кризној ситуацији, изазваној епидемијом корона вируса и ванредним околностима, које је глобално изазвала. Иако не без моралних дилема – бар на официјелном нивоу – да ли је време да се осмишљавају шале у време када људи умиру, у нашем националном бићу је прорадио древни фолклорни код, који се смехом суочавао са најстрашнијим историјским околностима, па је смех стао преплављивати како традиционалну усмену реч, тако и електронске медије, портале, друштвене мреже, мејлове, СМС, Вибер и Вотсап поруке.

Управо по том принципу је у Србији муњевито објављен и први зборник шала везаних за корону, у коме су оне распоређене по следећем принципу: ауторска дела познатих афористичара из земље и региона, шале непознатих аутора из наше земље са медијских и друштвених мрежа и портала, које су постале део фолклорног наслеђа, као и сличне шале из других земаља (видети: ур. Павловић: 2020).

Позивајући се на Платонову сентенцу да се „без смешног не може схватити озбиљно“, као и на реченицу славног француско-румунског писца драме-апсурда Ежена Јонеска да нам „само комично може дати снагу да издржимо трагедију постојања“, афористичар и књижевник Александар Чотрић у предговору овог зборника закључује: „И у време неизвесности, забринутости, страха, повећане осетљивости и тензија, наши људи су испољили невероватно висок ниво духовитости, позитивног размишљања, животне воље и оптимизма“ (Чотрић у: Павловић 2020: 11).

Један пресек својеврсног „корона-хумора“ у нас, открио би да се он манифестује кроз неколико доминантних тема, које је ова епидемија актуелизовала:

- изолација (нпр. „Таши, таши, танана, код куће сте са женама/ Ринге, ринге, раја, бићете до маја.“)

- скупљање залиха нпр. „Момак са залихама уља, брашна и тестенине, упознао би девојку са залихама сапуна и тоалет папира“).

- ТВ школа („Мој деда није ишао у школу, отац је ишао дванаест километара пешке до школе, ја само километар, а мој син изгубио даљински“).

- заштитне маске (Пас са брњицом власнику са маском: „Е да видиш мало како је то?“)

- рад од куће („Даме и господо, овде ваш пилот. Данас радим од куће“).

- шетња са кућним љубимцима у време карантина („Учим мачку да лаје, па да је водим у шетњу“).

- дезинфекција („Мирно спавај, Нано, све је дезинфиковано“).

- брачне теме (Порука мушкарцима који се тренутно налазе у кућном карантину са својим женама: „Издржите браћо!“).

- сексуалне теме („Не каже се више 'швалер из компилука него: 'фактор стабилности у региону'“).

- ситуација пензионера („Из куће је излетео пензионер Ива,/ да купи чет'ри хлеба и седам-осам пива./ Видели га другови, па за њим и они,/ показали средњи прст корони./ Сад за њима тако јури полицијска патрола,/ да их мало преваспита к'о у купусу вола...“).

- одлазак на море („Ово је прва година да не идем на Малдиве због короне. До сада нисам ишао због пара“).

- храна у карантину („Кад се заврши карантин, неће се знати која је трудна, а која дебела“).

- политички („Угасио сам телевизор, да се председник мало одмори“).

Анри Бергсон је напомињао да смех не служи само опуштању, него представља и својеврсну пројекцију погледа на свет – и то у различитим аспектима који могу бити друштвено-политички, антролопошки, филозофски итд. – односно, речима чешко-немачког афористичара Габријела Лауба: „Постоје тако добре политиколошке, социолошке и психолошке књиге које на шест стотина страна кажу колико један добар виц! (Чотрић у: Павловић 2020: 13). Славни пољски афористичар Станислав Јержи Лец рекао би: „Смех одражава трагизам епохе.“ И заиста, то се веома пластично манифестује кроз нашу историју и наслеђе.

Познато је да је Вук Стефановић Караџић, између осталог, бележио и мноштво шаљивих, опсцених и вулгарних творевина народног духа, већину не објављујући, чиме је велика већина овог наслеђа заувек изгубљена. Ипак, баш ово наслеђе, имало је у народном духу једну врсту терапеутског дејства, које је долазило до изражаја и у потоњој писаној српској књижевности. Примера ради, један од најупечатљивијих наратива страдања српског народа у Другом светском рату, јесте онај Бранка Ћопића. Но, и поред ужасних ствари кроз које његови ликови пролазе, духовитост ове литературе је постала већ пословична и вероватно је једна врста заштитног знака за ширу јавност, када је реч о Ћопићевој књижевности. Зато не треба да чуди што су стручњаци за књижевност о или у вези са Холокаустом, често користили Ћопићеву књижевност као савршену компарацију са књижевностима јеврејских писаца, односно њихових „терапеутских“ наратива о сопственом страдању. Но, ова особина је и иначе карактеристика српског народа. Чак постоји и податак да је у једном од најпознатијих заробљеничких логора у Другом светском рату – Оснабрик – једна група заробљених српских официра покренуо хумористично-сатирични часопис „Логорски јеж“, као наставак предратног „Ошишаног јежа“. А и током Првог светског рата, у комуникацији са трауматизованим становништвом, коришћен је хумор, у часописима, плакатима, карикатурама и уопште медијима који су били на располагању у оно време, о чему сведочи изложба „Рат и хумор 1914-1918“, коју је крајем прошле године приредио Институт за историју оглашавања у Београду.

Наравно, невидљиви противник у виду корона вируса, обновила је сећање нашег народа на недавне историјске догађаје, попут бомбардовања 1999. године. И баш као што је и тада бујао хумор на рачун епизода из овог специфичног „окршаја“ – попут графита „Колумбо, 'бем те радозналог“ или „Извините, нисмо знали да сте невидљиви“ – тако је и овај невидљиви непријатељ изазвао читаву салву пошалица, везаних за одређене ситуације. Томе су благотворно допринели и домаћи политичари, као и изјаве појединих чланова „Кризног штаба“, као и официјелни слоган државе у борби против вируса: „Пораз није опција.“ Овај хумор имао је неколико својих испољавања: од оног везаног за коментаре реципијената на званична саопштења (можда је најбољи пример овога наслов у новинама који преноси изјаву главног званичног епидемиолога: „Могућа су резаражавања“; након чега следи први коментар читаоца: „Имам реч од осам слова: железара.“), до правих примерака традиционалних жанрова у новом руху, попут локалних бећараца: „Лала Соси асепсола носи, кад се мазу да се не заразу“.

Без обзира што овај материјал махом долази са друштвених мрежа, различитих дигиталних или медијских платформи или дигиталних канала комуникације, у њима се јасно препознаје уплив предања и усмене традиције, која – у великој мери – представља основ целокупне наше културе. Чак је учестала пракса постала да се овако значајни догађаји пропрате и модерним епским песмама, најчешће тако што се обради нека конкретна епска песма из наше традиције, попут ове од 229 десетераца, која је кружила друштвеним мрежама, а која представља својеврсну обраду песме „Почетак буне против дахија“. Ауторка је извесна „Маја Змајевита“ из – како је наведено – „Крагујевачке нахије, у којој су слепци прогледали“, а песма је очигледно настала као реакција (можда и из супротног политичког крила) на политичке протесте који су се дешавали током лета 2020. у свим већим српским градовима (наводимо само почетак и крај песме, због њеног обима):

Почетак буне против коронског зулума

Као што се види у претходном случају ради се о једној врсти „горког хумора“, односно овде је смех само алатка помоћу које се артикулишу друштвено-политичке поруке, али и нескривени бес и огорчење изазвани политичким приликама. С тим у вези су циркулисале друштвеним мрежама и порталима и песмице анонимних аутора, чији хумор би се пре могао окарактерисати као црни, иначе традиционално доминантан у колоквијалном српском говору:

Очигледно је, дакле, да једна изјава актуелних политичара може изазвати овакав народни одговор, као што је био случај у претходном примеру, који је настао након објашњења премијерке Србије о евиденцији умрлих од корона вируса. Због тога се у сличним „народним творевинама“ веома често прозивају конкретне јавне личности, нарочито оне из власти, као у следећем примеру:

Десет малих ковида

У незаобилазној студији Михаила Бахтина о стваралаштву Франсоа Раблеа, указује се на снагу фолклорне смеховне традиције и карневалског наслеђа, на чијим је основама Рабле извршио дезинтеграцију Средњег века и установљавање новог ренесансног тоталитета. Ренесансни смех, изван сваке догме, далек свим официјелним законитостима, смех народни, смех за колектив, у тренуцима кризе, који имају карактеристике „краја света“, буди се из вишевековног сна и почиње одјекивати дуж завијутака урбаних средина нашег времена. Kарневалски дух, коме је све званично уместо горе – доле, у коме је сваки ауторитет власти, нарочито ауторитарне, препознат као кривац и као такав извргнут руглу, парадоксално се обнавља и поново почиње, весело и неуништиво поигравати по трговима, кафанама, у колоквијалном говору или на друштвеним мрежама, унутар свести човека који је преживео трауму. У основи дакле, „српског смеха да се не би заплакало“, стоји заправо неуништиво начело народне смеховне културе, оно „доле“ које се увек смеје, сама смрт која рађа и која се смеје.

Ово је универзални људски механизам, који постоји у већини европских култура и у модерно време је вероватно највише долазио до изражаја у времену након Првог светског рата, у времену авангарде. Један од отаца најрадикалније од свих радикалних уметничких пракси – дадаизма – Тристан Цара, о томе сведочи: „... Били смо одлучно против рата, али ипак нисмо запали у лаке замке утопијског пацифизма. Знали смо да се рат може прекинути само ако му се ишчупају корени. Нестрпљење да се живи било је велико, гађење се односило на све облике назови модерне цивилизације, на саме њене темеље, на логику, језик, а побуна је попримала облике у којима су гротескно и апсурдно односили огромну превагу над естетским вредностима“ (Беар, Kарасу 1997).

У нашем културалном контексту, дела Растка Петровића, али и пародије Станислава Винавера, веома често су посезале за добрим духом нашег народног предања, да би помогле рушењу етаблираних културалних вредности и успостављању нове естетичке традиције. Овоме нарочито потпомажу догађаји, који наличе новом виду онога што се у нашој епској традицији називало „пошљедња времена“, попут великих ратова или сад актуелна пандемија. Истина, модерно је време у питању, па је и изворна смеховна пракса овде контаминирана индивидуализмом, страхом, иронијом, сарказмом или пародијом. Прашина модерног заборава нападала је по изворном средњевековно-ренесансном смеху, смеху који ослобађа свет од свега страшног и забринутог и чини га крајње безазленим и зато истински веселим и светлим, увек општенародним и празничним. Зато је актуелан смех у доба короне увек пропраћен и одређеном горчином, бесом и болном иронијом. За сада ван књижевно-уметничких обрада, овај процес је видљив у контексту „коронизама“ и политичко-друштвеном аспекту ових актуелних шала. Можда ће и овај корпус фолклора постати база за неки будући велики поетички пројекат?

ЛИТЕРАТУРА:

Bahtin 1978: M. Bahtin, Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse. Beograd: Nolit.

Bear, Karasu 1997: A. Bear, M. Karasu, Dada: istorija jedne subverzije, Sremski Karlovci: Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Bender 2003: P. Bender, Tako se smejao istok (O političkom vicu), Beograd: Treći program, 119-120, 151-157.

Čotrić 2020: A. Čotrić, Priručnik za duhovno i duhovito lečenje, S. Pavlović (ur.), Smehom protiv korone, Beograd: Prosveta.

Ćosić 1957: B. Ćosić, O komičnom u savremenoj likovnoj umetnosti i o današnjem smehu uopšte, Beograd: Delo, 4, 1, 68-69.

Pavlović 2020: S. Pavlović (ur.), Smehom protiv korone, Beograd: Prosveta.

Perišić 2012: I. Perišić, Uvod u teorije smeha: kratak pregled teorija smeha od Platona do Propa, Beograd: Službeni glasnik.

Prop 1984: V. Prop, Problemi komike i smeha, Novi Sad: Dnevnik: Književna zajednica Novog Sada.

Zlatković 2017: I. Zlatković, Ka poetici smeha: humor u srpskoj usmenoj prozi, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije.

LAUGHTER IN THE AGE OF THE CORONAVIRUS: A PANDEMIC AND A VERNACULAR WORD

Summary: This paper presents various forms of humor and laughter folk practice in Serbia during the Coronavirus pandemic. Different variations of such humor were pointed out, but also different sources of such humor, ie events that served as an occasion for a specific joke. This laughter practice has been interpreted as a modern reflection of folk tradition, based on Serbian folklore for a very long time. Precisely because of that, laughter among Serbian people has a therapeutic role, and these examples only confirm that. Also, various aspects of this kind of humor were pointed out, which cover a very wide scale: political, sociological, anthropological, philosophical, etc. Regardless of the fact that this material mostly comes from social networks, various digital or media platforms or digital communication channels, they clearly recognize the influence of tradition and oral tradition, which is extremely developed in Serbian culture.

Key words: laughter, Coronavirus, pandemic, folklore, vernacular word, social networks