Тајни Дединац: О једном Немогућем ствараоцу

Она ће увек бити у трави; човек ће увек морати да се приклони како би је видео;

увек ће она бити сувише једноставна да би се о њој могло расправљати на скуповима.

Борис Пастернак

Ноћ, зора, Сунце, светлост, небо, камен, ветар, киша, звезде, птице... – свакоме ко жели да прати кроз стручну литературу најчешћу тврдњу да је Дединац другачији у младости и касније, да је прво авангардан и неразумљив, а после наводно више традиционалан, да припада надреализму или да се од њега заправо све време разликује, препоручујемо да ишчитава поменуте речи у свим његовим текстовима, ранијим и каснијим. Једино тако, уколико је довољно снажне интуиције, тај ће спознати илузорност подела на младалачке и зреле текстове. Једино читањем авангарде може се спознати да она кад руши, жели да гради. Једино читање текстова може нам обезбедити увид да авангарда није исто што и модернизам. И ту, на самој међи оних који одбацују традицију одбијајући да буду потопљени лепљивом и гњилом речју – култура и оних који ту традицију прихватају бивајући јој модернистички ехо, стоји песник за кога је Растко Петровић тврдио да је „први код нас који је успео да дође до једне апсолутне чистоће изражаја“ (Петровић 1972: 209). Управо Растко то каже, онај коме се сам Дединац дивио као „безмерном фантому“ српске књижевности.

Баш та „чистоћа изражаја“ – за којом је Растко трагао кроз „језик чисте непосредности“, Мицић кроз „ванум“, Алексић кроз „панпојам“, а надреализам кроз „немогуће“ – чини Дединчев језик ауто-поетским појмом по себи, већим од сваког потенцијалног уоквиравања у покрет или изам. И када је експресионистички заоштрен као у „Вартоломејској ноћи“ или „Црвеном кругу“ из фазе Путева, и када је неразумљив и савршено авангардан из фазе „најдоследнијег надреалистичког текста“ (Вучковић 2004: 371), односно „Јавне птице“, и када поетизује прозу у „Од немила до недрага“ и када прозаизује поезију у „Песмама из дневника заробљеника број 60211“, и када праелементе живота тражи у „Песничким огледима са путовања по Црној Гори“ и када за собом оставља незавршену повест „Мало воде на длану“ – свугде влада Немогућа „чистоћа изражаја“, својеврсна алхемија речи. Тачно на средини између „стражиловске линије“ коју је Црњански убедљиво модернистички реинтерпретирао у „Стражилову“ и „ускрса младића у књижевности“ што бесни у стиховима Растковог „Откровења“. Позиција Дединца као ствараоца, другим речима, у контексту српске књижевности XX века, сасвим је Немогућа.

Таква му је тачно позиција и у надреализму. „Јавна птица“ коју су Марко Ристић и Душан Матић одушевљено дочекали као убедљиви и истински надреалистички артефакт, може се тумачити и ван поетике надреализма. Баш као што – иако један од тринаесторице потписника уводника публикације Немогуће – не учествује у надреалистичкој анкети „Чељуст дијалектике“, већ уместо одговора шаље отворено писмо, у коме прави оштру разлику (ја и ви) и текст „Пламен без смисла“. Стога, Дединчева алхемија речи усваја надреализам, али се у њему не исцрпљује. У том смислу, долази до изражаја тврдња Гојка Тешића да часописи Путеви и Сведочанства – а у покретању оба учествује Милан Дединац – припадају заправо авангардним струјањима двадесетих година и да се не могу сматрати преднадреалистичким, као и да дух „Јавне птице“ – иако изражава нови дух надреализма – заправо израста из стваралачког искуства Винавера, Петровића и Црњанског (Тешић 2009: 222-223). То потврђују каснији коментари самог Дединца који читав тај период свог стваралаштва своди на питање: Може ли се уопште даље писати? (Дединац 1957: 152). Уосталом, у одговору на поменуту анкету, Дединац пише: „Оно што тражите од мене: одговоре на питања која сте поставили, апсолутно потребан пристанак за прављење покрета, моје солидарисање у обележавању те такозване акције, све то, све то мене одваја од изнемоглог, од искиданог и страшног даха моје мисли, изван које ме нема. Ја сам у одрицању...“ (Дединац Ибид: 163). Ипак, када надреализам треба поетски да брани, Дединац ту нема дилему, па Марко Ристић јасно уочава за Дединца да је „можда донекле нехотично, остао у суштини духу надреализма веран, јер је остао веран поезији“ (Ристић 1967: 10). Зато се не треба чудити што Дединац редовно учествује и то као теоретичар надреализма у часопису Надреализам данас и овде и што потписује – уз Кочу Поповића и Марка Ристића – чланак „Неразумевање дијалектике“, као својеврсни одговор на нападе на надреализам од стране Павла Бихалија и Стевана Галогаже (в. Мерин 1932; Галогажа 1932).

Занимљиво је и симптоматично да је његова прва песма „Моћ простора“ штампана 1921. године у загребачком часопису Критика, баш у оном броју који уређује Станислав Винавер као гост-уредник, у коме представља „Београдску литерарну заједницу – Алфа“. Данас се управо овај број Критике, може узимати за почетак расапа између авангарде као радикалне уметничке праксе и с њом одбацивања читаве традиционалне парадигме и замењивање – како би Петер Биргер у својој либералној теоријској поставци рекао „институције културе“ једним „неограниченим уметничким делом“ (в. Биргер 1998) – и модернистичке ре-интерпретације традиције. Наиме, баш у овом броју потписници „Алфе“ директно негирају било какву даљу сарадњу и поетичку блискост са Зенитом и зенитистима. Иако у вези са личним сукобима, овај расап ће тек овог тренутка постати трајан у поетичком смислу. Ипак, један од потписника неће сасвим остати у оквирима једног високо естетизованог модернизма – управо „безмерни фантом“ Растко Петровић, док ће позиција Милана Дединца од прве песме до краја опуса остати доследно на средини између два пола, која – на пример – репрезентују 1921/22 „Стражилово“ М. Црњанског и „Откровење“ Р. Петровића или 1928/29 „Без мере“ М. Ристића и „Сеобе“ М. Црњанског.

Близак радикалној уметничкој пракси разбијањем логичке синтаксе, отвореним формама, растурањем овештале сематике, жанровским фантомством, асоцијативношћу и интуитивношћу, Дединац није далек ни бранковској лирици, нарочито у погледу откривања ритмова и осећаја доброг духа нашег народног завештања. Уосталом, сам Дединац је у предговору избора Радичевићевих стихова „Руковет“ записао како му је било логично што је у раним песмама Р. Петровића препознао „извесне далеке али јасне и гласне, дрске и насмејане, одјеке Бранкове лирике“, као што је лако у поезији Црњанског не само препознао Радичевићеву мелодију, већ је осетио да је Црњански кроз ову мелодију провео и самог Бранка, на нови начин га реинтерпретирајући „као неког свог двојника из давнине“ (Дединац 1972: 21, 22). Чак и на књижевноисторијској и научној основи, веза Дединца и Радичевића очигледна је јер је управо Дединац направио избор Бранкових стихова за едицију „Српска књижевност у 100 књига“, док је у часопису Дело у наставцима објављивао текст „Бранко Радичевић у оквиру свог времена“.

Тамо где Дединац не записује поезију, већ пева, тамо је он авангардан, као што је авангардан код Црњанског лирски субјект „Видовданских песама“, који не записује своје песме – што би га учинило само једним од песника – већ пева да не би убијао! То значи да он одбија да буде песник као део естаблишментске културне праксе. Овај реторски стил – доминантан до средине XIX века, а онда одбачен превлашћу реализма – очигледан је у циклусу „Зорило и Ноћило певају“, али и у „Песмама из дневника заробљеника број 60211“, што је имплицирано већ насловним лексемама. Уосталом, сам Дединац је аутор једне од најбољих апологија авангарде, манифестативног карактера – приказа „Дневника о Чарнојевићу“ (в. Дединац 1927). Тамо где је Дединац алхемичар лирског израза и речи, окренут космичким просторима и знамењима, где позива на путовање, где је чежњив за даљинама – ту је он близак једној модернистичкој реинтерпретацији лирске мелодије. Но, оно што је у свему томе битно и што је већ уочено „његов песнички развој, међутим, не поништава она поетичка обележја која су у претходним фазама вајала његов стваралачки лик“ (Мичић 2014: 28). Такође, соларни и лунарни принцип у његовој поезији – који га приближава Растковом опусу, космичка загледаност и онтолошка позиција песника – која га приближава Винаверу, херметизам надреалистичке провенијенције – све то и још тога од Дединца чини међаша и потенцијално решење ребуса српске поезије XX века.

Света Лукић, када указује на поједностављену и потиснуту позицију М. Дединца из перспективе већине критичара, закључује поводом овог ствараоца: „У развоју српске поезије Милан Дединац се налази на оном кључном месту где та поезија ломи традиционалне оквире и настоји да буде модерна, чак авангардна, да ухвати корак са авантуром европских песника и да пронађе своју самосталну варијанту“ (Лукић 1981: 14, 15). Стога се можемо сложити са изреченим ставом Николе Цветковића о томе како је Дединац до последњих својих стихова остао доследан основним ставовима своје ране поетике (Цветковић 1993: 119).

Још су Лаку-Лабарт и Нанси (в. Lacoue-Labarthe, Nancy 1988) пројекат авангардно-модернистичке парадигме везивали за недовршени пројекат европског романтизма. Истински представник такве поетике у нас јесте Милан Дединац. Немогући песник – који обједињује главне модерне тенденције поетско-поетичке сцене XX века у српској књижевности, а самим тим и авангарду и традицију. Са тим сазнањем, ишчитајмо поново Дединца: ноћ, зора, Сунце, светлост, небо, камен, ветар, киша, звезде, птице...

Литература:

Вучковић 2004: Р. Вучковић, „Лирски модел Десанке Максимовић у међуратној поезији“, У знаку традиције и авангарде. Београд: Гутенбергова галаксија.

Дединац 1957: М. Дединац, Од немила до недрага. Београд: Нолит.

Дединац 1972: М. Дединац, „Оно што је живо и оно што је мртво: варијације на тему Бранко Радичевић“, предговор у: Б. Радичевић: Руковет, Српска књижевност у 100 књига, књ. 20. Нови Сад: Матица српска, Београд: Српска књижевна задруга.

Лукић 1981: С. Лукић, предговор у: М. Дединац, Сабране песме. Београд: Нолит.

Мичић 2014: Б. Мичић, Песник окованих визија: поезија и поетика Милана Дединца. Београд: Altera Books.

Петровић 1972: Р. Петровић, „Милан Дединац“, у: Књижевност између два рата, II (прир. Светлана Велмар-Јанковић), Српска књижевност у књижевној критици, књ. 8. Београд: Нолит.

Ристић 1967: М. Ристић, „После смрти Милана Дединца и Андре Бретона“, Форум, VI/ 13: 1-2. Загреб.

Тешић 2009: Г. Тешић, Српска књижевна авангарда (1902-1934): Књижевноисторијски контекст. Београд: Институт за књижевност и уметност, Службени гласник.

Цветковић 1993: Н. Цветковић, Поетика Милана Дединца. Београд: Интер ЈУ Прес.