Tri poeme Radomira Prodanovića

SAŽETAK: U radu će biti reči o Radomiru Prodanoviću (1914 – 1944), beogradskom pesniku iza koga je ostala jedna zbirka posthumno štampanih stihova. Prodanovićev samosvojni lirski glas svedoči o uzbudljivom, visoko artikulisanom pesničkom iskustvu, koje otvoreno korespondira sa stvaralaštvom evropskih baroknih i romantičarskih pesnika, istovremeno se nadovezujući na lirsko-dramski opus Momčila Nastasijevića. Tri poeme Radomira Prodanovića – od kojih dve (Zemlja, Šlemovi) imaju antologijsku vrednost – čine svojevrsni most od pesnikovih ranih lirskih ostvarenja, prema žanru velikog epa koji je Prodanović nameravao da ostvari u svom književnom delu. Usled tragičnih životnih okolnosti, Prodanović je svom unutrašnjem pesničkom nalogu tek delimično uspeo da odgovori (neobjavljeni ep Potop).

KLJUČNE REČI: poema, Radomir Prodanović

Radomir Prodanović nije pesnik čija se biografija može prećutati. Čak i ako nismo skloni da nečije delo posmatramo unutar biografskih koordinata, u slučaju Radomira Prodanovića takva optika gotovo se spontano usvaja i primenjuje. Malobrojni tekstovi o Prodanovićevom pesničkom delu – iz pera Miodraga Pavlovića, Svetozara Brkića i Ivana V. Lalića – neizbežno podsećaju na činjenicu da je Prodanović svoj životni i stvaralački put završio pre no što ga je praktično bio započeo: u ruševinama bombardovanog grada[1]. Zato svaki pokušaj da se o njegovom pesništvu dostojno progovori ima nečeg sakralnog u sebi. Možda bi jednako bilo kada bismo se upustili u komentar poezije Mikloša Radnotija, mađarskog pesnika koji je svoju martirsku, logorašku smrt pronašao u istoj godini kada i Prodanović.

[1] Radomir Prodanović poginuo je prilikom savezničkog bombardovanja Beograda, na Uskrs, 1944. godine. Sa njim su stradali supruga Milica, trogodišnji sin Dušan, kao i drugi bliži članovi porodice (Pavlović, 1999,4)

Po mnogo čemu srodan Prodanoviću, Radnoti je svoje pesme zapisivao sve do smrtnog časa. U zadnjem džepu njegovih pantalona bila je pronađena beležnica sa poslednjim stihovima, kasnije poznata kao Borska beležnica. Na drugoj strani, Prodanovićeva kožom ukoričena sveska, koja je čuvala konačne verzije njegovih pesama, nestala je zajedno s pesnikom i njegovom najbližom porodicom. Od ranije skiciranih, prepisanih pesama i proznih fragmenata, u nekoj slutnji razdeljenih prijateljima, Miodrag Pavlović i Svetozar Brkić uspeli su da rekonstruišu rukopis sabranih pesama Radomira Prodanovića. Tako se pojavila knjiga Glas, u izdanju Srpske književne zadruge, 1962. godine. Završni oblik svojoj poeziji Radomir Prodanović nije stigao da pruži.

Miodrag Pavlović u više navrata pisao je o Radomiru Prodanoviću. Kao Prodanovićev prijatelj, Pavlović je bio dobro upoznat sa lektirom koju je Prodanović čitao, sa književnicima, filozofima i muzičarima kojima se pesnik iznova vraćao[2]. Prodanovićev odnos prema tradiciji, onako kako je Eliot razumevao taj pojam, učinio ga je pobratimom engleskih i nemačkih romantičara, kao i njihovih baroknih preteča[3]. Vreme u kojem je živeo i stvarao bilo je prožeto nadrealističkim idejama i konceptima socijalne literature, za koje je Prodanović imao razumevanja i poštovanja (Pavlović, 1962, 7). Njegova poetska ishodišta, međutim, pripadala su drugim vremenima: Pesma nad pesmama, Božanstvena komedija i Izgubljeni raj neka su od dela književne baštine u čijim je idejno-formalnim matricama Prodanovićevo pesničko obećanje moglo najprirodnije da pronađe svoj konačni oblik. Da je poživeo duže, ovo obećanje verovatno bi bilo ispunjeno.

[2] „Nije propuštao koncerte, a naročito je voleo Betovena (Sedmu i Devetu simfoniju), Baha, Cezara Franka. O našim pesnicima govorio je uvek sa poštovanjem u kojem sam slutio neko arhaično strahopoštovanje prema precima i duhovnim ocima. Osim Momčila, svakako je najviše cenio Njegoša. Vrlo je voleo pozorište, napisao je dve drame, nečitke i nedorađene. Filozofija ga je duboko uzbuđivala i znam da je čitao Hegela, Špenglera, Šopenhauera, Platona, Spinozu, Ničea, Paskala. Svakako, to nije bilo sve” (Pavlović, 1964, 210).

[3] „…osećanje istorije prisiljava čoveka da ne piše prožet do srži samo svojom generacijom, već sa osećanjem da čitava evropska literatura počev od Homera, i u okviru nje čitava literatura njegove sopstvene zemlje, istovremeno egzistiraju i istovremeno sačinjavaju jedan poredak. Takav istorijski smisao, što znači smisao za vanvremensko kao i za vremensko, ili za vanvremensko i vremensko uzeto zajedno, jeste ono što jednog pisca čini tradicionalnim” (Eliot, 1963, 35)

Jedan od pesnika sa kojima je Prodanović bio u nekom vidu zatajnog dosluha jeste Novalis. Na jednom mestu Miodrag Pavlović zapisao je kako mu sećanja o Prodanovićevom poznavanju francuskih i nemačkih pesnika ostaju nejasna (Pavlović, 1962, 8). Po njegovom saznanju, Prodanoviću su bliži bili engleski i ruski pisci, a Šekspir i Dostojevski, uz Njegoša i Nastasijevića, bili su oni od kojih je najviše voleo da uči (Pavlović, 1962, 7). Međutim, retko koji primer može bolje da dočara Prodanovićev pesnički san, koji je Pavlović označio kao životnu ambiciju da „pronađe modernu formulu za veliku i veličanstvenu poeziju”, od ovih Novalisovih stihova iz pesme Fragment:

„Želim da kažem nečuvene, ogromne stvari, koje još nisu sišle ni sa jednih usana smrtnih.”[4]

Nije to jedini san koji je Prodanović podelio s Novalisom. Obojica su svoje živote saželi u nepunih trideset godina, ispunjenih vizijom neograničenog bivstva. Romantičarska, novalisovska čežnja za beskrajem ogleda se u ovom Prodanovićevom fragmentu o večnosti:

„O telo moje u kome samo jedna misao o večnosti u najdalje te odvaja od mene – da bi mi najbliže – večnost dotrajavala.”

Lepu podudarnost sa Radomirom Prodanovićem pronalazimo i u Novalisovoj pesmi o groblju, sačuvanoj u njegovoj rukopisnoj zaostavštini:

„Kad bi samo ljudi znali, budući nam druzi mili, da u svakoj njinoj sreći poslujemo mi.” (Novalis, 1997, 171)

Prodanović ovu heraklitovsku misao artikuliše u jednu jezgrovitu rečenicu:

„O gospode! I mrtvi radi živih živi su.”

[4] Novalisovi stihovi dati su u prepevu Branimira Živojinovića. Citirani su prema knjizi Preko, Nikole Strajnića (Strajnić, 1993, 107)

Naposletku, Prodanovićeva poema Zemlja svojim visokim metafizičkim naponom asocira na Novalisovu pesmu iz nedovršenog dela Hajnrih iz Ofterdingena, pod imenom Manastir ili predvorje Astralis. Srodnost ovih pesničkih celina još više dolazi do izraza ako znamo da je alternativni naslov Prodanovićeve poeme bio Kapija (Prodanović, 1962, 164). Duboka potreba da se ostvari neprolazno pesničko delo, na izvorima maternje reči, usmerila je Radomira Prodanovića prema velikoj pesničkoj formi epa. Do takvog oblika Prodanović je krenuo kroz manje lirske celine kojih najviše ima u njegovoj testamentarnoj, rekonstruisanoj knjizi Glas. Od lirskih pesama, prema sanjanom epu, put je Prodanovića vodio preko poema koje je zapisivao u poslednjim godinama života.

„Po prirodi svog talenta očito sklon obimnijim formama, a istovremeno kontrolisano zaokupljen razvijanjem svojih tema, on se na takve forme odvažio – sa relativnim uspehom – tek posle iskustva sa kraćim celinama. Nit njegovog razvoja prekida se u trenutku kada je, čini se, vrlo blizu jedne pažljivo osvajane složene zrelosti. Poeme Zemlja i Šlemovi, svaka na svoj način, svedoče o definitivno otkrivenim, prepoznatim, već zacrtanim dimenzijama jedne poezije u kojoj se prostranstvo vizije udružuje sa širinom daha i preciznošću izraza” (Lalić, 1966, 272).

KTri su poeme pronađene u sačuvanim rukopisima Radomira Prodanovića: Pevamo mi, Zemlja i Šlemovi[5] . Beleške Miodraga Pavlovića, jednog od sastavljača Prodanovićeve knjige, otkrivaju nam približno vreme zapisivanja ovih poema. Pevamo mi i Zemlja nastale su početkom Drugog svetskog rata, a Šlemovi su zabeleženi 1944. godine, nekoliko meseci pred pesnikovu smrt. U Pavlovićevim beleškama stoji i podatak da rukopis broj 17 sadrži prepis Prodanovićevog epa Potop, od preko hiljadu stihova. Ovaj tekst nije do danas objavljen, tako da tri pomenute poeme ostaju najbolji putokaz ka razumevanju Prodanovićeve složene pesničke ličnosti i njegovih neutaženih književnih stremljenja (Pevamo mi), ali i apsolutna potvrda jednog eruptivnog, dragocenog lirsko – epskog dara (Zemlja, Šlemovi), kakvom je teško pronaći premca u domenima nacionalne književnosti[6].

[5] U beleškama o sačuvanim prepisima stoji podatak da rukopis br. 4 sadrži plan za poeme Ona i ja i San (Prodanović, 1962, 169). Očigledno je da je Prodanović u poslednjim godinama života ovu pesničku formu smatrao najpodesnijom za realizaciju svojih ideja.

[6] Prodanovićevom samosvojnom talentu ne može se poređenjem ništa dodati niti oduzeti. Njegovo pesničko biće svakako je bilo u prirodnom doticaju s Njegošem ili Nastasijevićem, već i zbog toga što je Prodanović, poput svojih pesničkih učitelja, dobro znao kako „samo snažan čovek može hodati po zemlji i stalno razgovarati sa apsolutima, a da pri tom ne očajava zbog sopstvene sićušnosti, prolaznosti, bola i smrti” (Brkić, 1962, 32). Uprkos otvorenoj povezanosti s pesnikovim duhovnim pretečama i književnom tradicijom, Prodanovićev nevelik stvaralački opus ostavlja utisak jedne posve spontane samoniklosti. „Njegova poezija je na izvestan način sebi dovoljna” (Brkić, 1962, 26).

Poema Pevamo mi, napisana 1939. godine, prvi je i najmanje uspeo pokušaj Prodanovićev da se oproba u kompleksnijoj pesničkoj formi. Napisana u obliku dijaloga, ova duga lirsko-dramska celina bila je zamišljena kao osnova za oratorijum (Pavlović, 1962, 164), svečano muzičko-scensko delo koje je najpodesnije moglo da izrazi kakav tragički sadržaj. Kao umetnička forma koja potiče iz baroka, oratorijum je, svojim religioznim nabojem i uzvišenim izrazom, mogao pogodovati Prodanovićevom naporu da adekvatno predstavi neke od svojih egzistencijalnih tematskih preokupacija. Budući da poema nikada nije zaživela u svom punom scensko-muzičkom potencijalu, možemo je posmatrati samo kao jedan značenjski zatamnjen lirski tekst s dramskim elementima.

U središtu Prodanovićeve lirske drame nalaze se sukobljene sile koje pesnik imenuje kao Smrt, Mržnja, Spas, Ljubav i Bol. Ove personifikovane sile nosioci su dramskog teksta i naizmenično progovaraju uzvišenim, patetičnim tonom, što Prodanovićevu poemu, u ideji i postupku, donekle povezuje s Meterlinkovom Plavom pticom[7]. S druge strane, Pevamo mi zasniva se na dominantnoj ideji čovekovog fatuma, koja je najbolje bila transponovana u delima Borisava Stankovića i Momčila Nastasijevića, naročito u Nastasijevićevoj drami Đurađ Branković (Pavlović, 1962, 17).

[7] Istoimena pesma pronađena je u Prodanovićevoj rukopisnoj zaostavštini, što potvrđuje da ovaj paralelizam nije slučajan (Prodanović, 1962, 169).

Prodanovićev napor da u formi oratorijuma izrazi elementarnu dramu čovekovog postojanja na kraju se pokazao kao nedostatan, ali je nesumnjivo pomogao pesniku da pronađe pravu meru oštrine izraza i umetničke artikulacije u oslikavanju svojih velikih tematskih krugova. Dve poeme koje je zabeležio u poslednjim godinama života, Zemlja i Šlemovi, svakako su vrhunac Prodanovićevog egzistencijalno-lirskog iskustva i kruna mukotrpnog, višegodišnjeg rada na pročišćavanju sopstvenog pesničkog glasa.

Prodanovićeva Zemlja, označena kao „poema najvećeg zanosa i najvećeg oduševljenja, najzvučnija i najsenzualnija, možda njegova najbolja pesma uopšte” (Pavlović, 1962, 18), danas nam se ne čini samo kao najveći domet Prodanovićeve ljubavne lirike nego i kao samozatajna anticipacija ekspanzije pisanja ljubavnih poema, koje su kod nas veliku popularnost zadobile u godinama posle Drugog svetskog rata. Tako je sa Zemljom Prodanović suvereno zahvatio od budućnosti, upravo koliko se u samoj pesmi okrenuo prema prošlosti: njegova velika apoteoza ljubavi, zapisana u slavu čula i ploti, muškarca i žene, svojim biblijskim tonom i primerenom retorikom priziva Pesmu nad pesmama, najpoznatiju ljubavnu poemu svetske književnosti.

Prodanovićev dosluh s biblijskim piscima prirodno se manifestuje kao njegova snažna usmerenost ka postizanju i oslobađanju jednog nadličnog, univerzalnog pesničkog glasa koji bi mogao da bude instrument za tajanstvene objave apsoluta. U svojoj Zemlji, kao i u nekim manjim lirskim celinama (antologijska pesma Glas), Prodanović je pokazao da je istinski pesnik onoliko velik koliko može da se stavi u službu objave iskonskih, univerzalnih poruka, što ga čini duhovnim srodnikom naših narodnih pevača[8].

[8] Otuda i preporuka Miodraga Pavlovića da Prodanovićevu Zemlju treba „čitati glasno” (Pavlović, 1962, 18).

Prodanovićeva Zemlja poseduje značajan metafizički kvalitet. Sam naslov poeme jedan je od ključeva za ulazak u zaumne prostore duhovne baštine čovečanstva. U knjizi Novi model univerzuma Pjotr Demjanovič Uspenski podsetio je na zaboravljenu ideju kretanja duše prema prošlosti. Primeri koje Uspenski navodi potiču iz Starog Zaveta, a reč koja označava šifru putovanja jeste zemlja:

„Kralj David kaže na samrti: Idem putem cele Zemlje. (1 Kraljevi, 2.2) Isus (Navin) kaže: I gle, danas odlazim putem cele Zemlje. (Isus, 23.14) Šta znače te reči, šta znači ‚put Zemlje’? Put Zemlje je prošlost. ‚Idem putem Zemlje’ može da znači samo jednu stvar: odlazim u vreme, odlazim u prošlost” (Uspenski, 2002, 553).

Obrazlažući dalje ovaj ezoterični, obrnuti pogled na učenje o reinkarnaciji, Uspenski, u duhu poznavalaca tajnih doktrina, otkriva kako putovanje u prošlost ne može biti mogućnost za svakog čoveka, već samo za odabrane:

„I, što je posebno važno, izraz ‚poći putem Zemlje’, ‚pridružiti se svojim očevima’, ili ‚pridružiti se svome rodu’ nikad se ne odnosi na obične muškarce ili žene; ti izrazi se koriste samo u odnosu na veoma mali broj: patrijarhe, proroke i vođe naroda. Ta tačka ukazuje na skriveno značenje i skriveni cilj ‚reinkarnacije u prošlosti’” (Uspenski, 2002, 555).

Zavodljiva ideja Uspenskog, ovde namerno raširena preko zacrtanih limita čovekovih saznajnih mogućnosti, u Prodanovićevoj Zemlji artikulisana je kao „doživljaj mita o večnom povratku” (Pavlović, 1962, 18), kao odbljesak starog znanja koje najčešće vezujemo za Pitagoru, ređe za Budu, a kojeg se Niče pesnički dotakao u svom Zaratustri (Uspenski, 2002, 525). Prodanovićeva poema, u isti mah potresno lična i univerzalna, delo je onog praroditeljskog duha koji se sporadično objavljuje kroz velike stvaralačke ličnosti, nadovezuje na postojeću tradiciju, bogati je i menja. Da je napisao samo Zemlju, mogli bismo Prodanovića smatrati velikim metafizičkim pesnikom[9].

[9] Prodanovićeva Zemlja poseduje kvalitet objave, poput citiranih delova teksta Uspenskog, ili Eliotovih razmišljanja u eseju Tradicija i individualni talenat. Tomas S. Eliot polazi od iste ezoterične ideje kao i Uspenski: razlika je u tome što Uspenski spekuliše o opciji bukvalnog povratka odabranih duša u prošlost – čime bi se stekla mogućnost svesne intervencije i promene unutar prošlosti (sadašnjosti). Nasuprot njemu, Eliot razmatra mesto odabranih književnih dela u tradiciji (prošlosti), ističući svest umetnika o potencijalu književnog dela da iz perspektive sadašnjosti menja samu tradiciju (prošlost). Princip je isti, ali Eliot namerno zaustavlja svoj esej „na granici metafizike i mistike” (Eliot, 1963, 41). Prodanovićeva poema nosi istu informaciju, pažljivo utkanu u strukturu velike ljubavne pesme.

Treća i poslednja poema koju je Radomir Prodanović napisao ponovo za naslov uzima jednu reč, sugestivnu i tešku, ali manje obremenjenu značenjima. Prodanovićevi Šlemovi, suprotno Zemlji, namerno su lišeni svakog metafizičkog sadržaja, fokusirajući se na konkretan, mučan istorijski trenutak u kome metafizičkim promišljanjima nema mesta. Šlemovi tako postaju antiteza Zemlji: jednako silna i precizna pesma, samo sa suprotnim predznakom. Umesto ekstatične proslave kosmičkih moći stvaranja, umesto velike pohvale telesnog i spiritualnog jedinstva muškarca i žene, Šlemovi nam pružaju jednu surovo ogoljenu sliku nečovečanskog vremena, u kome se sve što je bilo ljudsko razgrađuje, mehanizuje ili potire. Apokaliptični prikaz sveta kao mahnitog pozorja još jednom asocira na barokni doživljaj sveta[10], a stihovi

„Da zavesu dižu i da glume ljudi niko ne sprečava.”

otkrivaju još jednog Prodanovićevog duhovnog pretka u Dimitriju Kantakuzinu i njegovoj pesmi Veliko pozorje:

„I tužno će mi se pozorje vaistinu ukazati gore[11].”

Zbog vremena nastanka poeme, zbog njene vizionarske snage i žalosne potvrde svega što je bilo pesnička slutnja[12], može se reći i to da Prodanović nikada nije bio bliže svojim savremenicima nego što je to bio u Šlemovima. Kada je Aleksandar Tišma pisao o pesničko-sudbinskoj vezi između Ivana Gorana Kovačića i Mikloša Radnotija, još nije mogao znati za Prodanovićevo književno delo. Ipak, neke njegove rečenice o Kovačiću i Radnotiju kao da sasvim govore o Radomiru Prodanoviću:

„I jedan i drugi fiksirao je, sredstvima poezije, mračnjaštvo svoga vremena. I jedan i drugi suprotstavio je mračnjaštvu revolt kultivisanog čoveka. I jedan i drugi svedočio je pri tom sebe, svoj strah, svoj užas, svoje zgražanje, svoju nemoć i nesvest, najzad i svoju smrt, predvidevši je vizionarski i opisavši je onako kako će se dogoditi, a dočekavši je onako kako je već bila opisana”[13] (Tišma, 1961, 7).

10] Miodrag Pavlović je u predgovoru knjizi Glas na primerima pokazao Prodanovićevu srodnost sa baroknim piscima (Pavlović, 1962, 10 – 14).

[11] Kantakuzinovi stihovi navedeni su prema antologiji Stara poezija, Petra Milosavljevića (Milosavljević, 2004, 187)

[12] U Šlemovima je Prodanović najavio tragediju svoje pesničke generacije, kao i svoju sopstvenu smrt. Istorija književnosti jugoslovenskih naroda 1941-1945, Miloša I. Bandića, sadrži čitav katalog pesničkih smrti, u godinama narodnooslobodilačke borbe (poglavlje Pisac i njegova senka smrt).

[13] Prodanović je pred smrt sanjao veliku ribu koja će pasti sa neba u dimnjak kuće i sve ih progutati (Pavlović, 1999, 4).

Šlemovi Radomira Prodanovića, telegrafski precizni i konkretni, nose ogromnu poetsku snagu, poput biblijski raskošne Zemlje. Prava mera Prodanovićevog pesničkog dara pokazuje se upravo ovde: njegova poslednja poema uveliko je nadživela trenutak u kojem je nastala, a upozoravajući stihovi

„Čemu smo slični? Ploča na čelu uz moždinu svelu, kao šlem čelični.”

i danas, u poodmaklom stadijumu kibernetske mehanizacije čovečanstva, odjekuju jednako teško i istinito. S dve velike poeme, i nekoliko izuzetnih pesama (Glas, Zvono), Radomir Prodanović uspeo je da preskoči onu visinu na kojoj poezija počinje da biva veća od života. Pesnikova tragična smrt nije morala biti zalog vrednosti ovog pesničkog skoka. Prodanovićeve najbolje pesme bile bi značajan domet naše književnosti i da je njihov autor, kojim slučajem, mogao nastaviti svoj život i rad. Otuda i žal što Radomir Prodanović nije imao priliku da produži pesničku potragu za univerzalnim sazvučjima apsoluta. Njegov nesvakidašnji lirski glas tek je imao da zazvuči u akordima dugo promišljanog, nedosanjanog epa. Šlemovi i Zemlja pokazali su koliko je naš pesnik uistinu bio blizu potpunog ovladavanja velikom pesničkom formom.

* * *

Tri poeme Radomira Prodanovića, s različitim formalno-sadržinskim strukturama, pokazuju izvesnu rastegljivost u označavanju ove pesničke vrste. Nauka o književnosti nije najpreciznije odredila značenje termina, ostavljajući književnim tumačima mogućnost da poemom označe raznorodne pesničke celine. Svaka veća lirska tvorevina, žanrovski sinkretična i narativno razvijena, mogla bi tako da se označi kao poema (Rečnik književnih termina, 1992, 609). Pri tome, u savremenim poemama ne mora obavezno biti izražena epska tehnika, a povezanost elemenata pesme putem asocijacije i aluzije često je važnija nego razvijenost fabule. Zato je Prodanovićeva Zemlja, i pored svoje svedene narativnosti, bliža Eliotovoj Pustoj zemlji nego romantičarskim lirsko- epskim modelima pesme. Pevamo mi poseduje otvorenu dramsku strukturu, a Šlemovi unutrašnju dramsku tenziju, bez mogućnosti da se sklizne u raspričanost.

Ako je u Zemlji i dijaloškoj poemi Pevamo mi više bio okupiran ličnim egzistencijalnim nemirima, u Šlemovima je Prodanović precizno podesio svoja lirska čula za odgovor na jedan aktuelan, generacijski književni zadatak. Godine narodnooslobodilačke borbe donele su revitalizaciju i potpunu obnovu poeme kao pesničke forme, s nekoliko izuzetnih ostvarenja koja su postavila temelj redefinisanju žanra i njegovom daljem posleratnom razvoju. Tako obnovljena poema pokazala se kao „tranzitivna lirsko-epska forma, podmlađeni izdanak drevih epova i nemira romantike” (Bandić, 1993, 136). Sam Prodanović dvojako je doprineo obnovi žanra: apokaliptični Šlemovi stoje ravnopravno uz poeme Ivana Gorana Kovačića i Skendera Kulenovića, kao najbolji izdanak novorođene, ratnim užasima markirane pesničke osećajnosti. S druge strane, čulnost Prodanovićeve Zemlje najavljuje procvat ljubavnih poema koje postaju gotovo populistički fenomen u šezdesetim godinama dvadesetog veka.

Velika želja Radomira Prodanovića da se oproba u formi epa ostala je samo delimično uslišena. Šlemovi su imali jak dramski intenzitet, dobar lirski potencijal i ogromnu vizionarsku snagu. Zato se poslednja Prodanovićeva poema može označiti kao „mali moderni ep”. (Pavlović, 1962, 25). Hiljadu stihova u neobjavljenom Potopu ipak nam kazuju da je Prodanović stremio ka većoj formi i širem zamahu. Svaku etapu na tom putu on je osvajao oprezno, postepeno i teško. „Takvi pesnici, kao trkači na dugim prugama, pažljivo mere svoj dah” (Lalić, 1966, 272).

„Takvi pesnici, kao trkači na dugim prugama, pažljivo mere svoj dah” (Lalić, 1966, 272). U knjizi Približavanje Jure Kaštelan je zapisao kako se Antun Branko Šimić pojavio i nestao kao meteor, ostavljajući svetlost iza sebe. Radomir Prodanović nije se razvijao meteorskom brzinom niti je mogao biti primećen na književnom nebu, sve dok njegovi prijatelji nisu objavili Glas. Tada se objavila i svetlost koju Prodanovićeve pesme nose. Ista svetlost obasjava prostore Nastasijevićevog, Novalisovog i Njegoševog pesništva, kao jedinstveno znamenje onih koji su umeli da osluškuju izvorni glas apsoluta. Za pomenute pesnike odavno smo prilagodili oči i njihovo pesničko zračenje prihvatili kao prirodno. Imajući u vidu oskudnu literaturu o Prodanovićevom pesništvu, izgleda da se na njegovu svetlost još uvek privikavamo.

1 - Bandić, Miloš I., Istorija književnosti jugoslovenskih naroda 1941-1945, Nezavisna izdanja, Slobodan Mašić, Beograd, 1993.

2 - Brkić, Svetozar, Radomir Prodanović; u knjizi: Radomir Prodanović, Glas, SKZ, Beograd, 1962.

3 - Eliot, T.S., T.S. Eliot: izabrani tekstovi, Prosveta, Beograd, 1963.

4 - Lalić, Ivan V., Radomir Prodanović; u knjizi: Pesnici III, Matica srpska / SKZ, Novi Sad / Beograd, 1966.

5 - Milosavljević, Petar, Stara poezija, SKZ / BIGZ, Beograd, 2004.

6 - Novalis, Hajnrih iz Ofterdingena, Paideia, Beograd, 1997.

7 - Pavlović, Miodrag, Radomir Prodanović; u knjizi: Radomir Prodanović, Glas, SKZ, Beograd, 1962.

8 - Pavlović, Miodrag, Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964.

9 - Pavlović, Miodrag, Radomir Prodanović; u časopisu: Knjige, Beograd, Godina II, broj 4, 1999.

10 - Prodanović, Radomir, Glas, SKZ, Beograd, 1962.

11 - Radnoti, Mikloš, Borska beležnica, Narodna biblioteka Bor, Bor, 1979.

12 - Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992.

13 - Strajnić, Nikola: Preko, Krovovi, Sremski Karlovci, 1993.

14 - Tišma, Aleksandar, Mikloš Radnoti; u knjizi: Mikloš Radnoti, Strmom stazom, Forum, Novi Sad, 1961. Uspenski, P.D., Novi model univerzuma, METAPHYSICA, Beograd, 2002.

15 - Fotografija pesnika iz fonda NBS, publikacija Pisci Jugoslavije pali u NOB-u, signatura AF 81/1