Uspomene Sremca sa Dalekog IstokaUspomene Sremca sa Dalekog Istoka

USPOMENE SREMCA SA DALEKOG ISTOKA

Kada se, jednog dana, bude „rasplitala situacija“ između Rusije i Ukrajine, o svemu će, reč, da izrekne i Zoran. Da, da, „naš Zoki“, Sremac iz Laćarka. Jer, ni „visokopozicionirani“ Donald Tramp ni Vladimir Vladimirovič Putin, sigurno, ne znaju ono što zna on – privrednik iz sela udaljenog oko 7 kilometara od Sremske Mitrovice.

Zorana Židišića, za tematiku odnosa na Istoku Evrope, preporučuje bogato, pre svega, životno a onda i radno iskustvo koje je sticao radeći i u Moskvi i u Kijevu. Uspomene je objedinio u knjigu tvrdih korica sa skicom svog lika na njoj. U samizdatu, pod naslovom Od Laćarka do Vladivostoka, Zoran piše o bogatom životu generacije stasale nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. U fokusu priče je, posebno, „svinjski Srem“ u kojem je, autor, živeo od pete godine, nakon preseljenja iz rodnog sela Luke (opština Kriva Palanka) u Severnoj Makedoniji. Prva stanica beše im Kuzmin, a nedugo potom Laćarak o kojem, Zoran Židišić, piše sa ushićenjem i poštovanjem. Poštovanjem prema precima, a jedna od najvećih njegovih uzdanica beše majka Nikoleta, upisao se u red onih, u sopstvenom narodu, koji gaji ogromnu snagu – upravo iz porodičnih odnosa. Sinovi Zoran i Ljubiša, te kćer Nikoleta iz braka sa Ukrajinkom Irom – očev su ponos.

„Zeleni karton“, ali ne onaj američki, Zoran Židišić stiče, a gde bi drugde nego u – Sremu. Beše to, nekad u socijalističkoj Jugoslaviji, dozvola za obavljanje spoljnotrgovinske delatnosti koja mu omogućuje da, promenivši mesto poslovanja (Sremska Mitrovica-Novi Sad) uči zanat u firmi „Produktiva“ (poslovala u koncernu „Agrovojvodina“). Pet godina pre toga radio je u PIK „Sirmijumu“, a poslovi u najvećem gradu u Pokrajini „pokrenuće“ i Zorana Židišića, daleko, čak ka nekadašnjem SSSR-u. Pre nego što, u predvečerje raspada ’prve zemlje socijalizma’ krene iz moskovskog hotela Ukrajina, ka osvajanju tržišta te mnogoljudne zemlje, Zoran radi na novosadskom Bulevaru 23. oktobra. Od avgusta 1982. godine spremni su barter i drugi aranžmani za Republike nekadašnjeg kolosa oko reka Dnjepar i Volga, a ključnu ulogu u izvozu žitarica ka dalekim tržištima imao je „Jugoslovenski fond za žita“. U ovom preduzeću, Židišić je bio predsednik Skupštine Fonda, a pre odlaska u Moskvu, predsednik Komisije za izvoz žitarica.

Najmanje zanimljive stranice knjige uspomena Zorana Židišića Od Laćarka do Vladivostoka su one u kojima opisuje svoj direktni društveno-politički angažman. Više puta i iz brojnih izvora prepričani i opisivani događaji tokom sedme decenije u socijalističkoj Jugoslaviji (Pismo Tita i Kardelja jugoslovenskoj javnosti, izglasavanje Ustava iz 1974. godine i drugi), ipak, jesu dokument vremena u kojem su nastali. Značajne su „epizode“ Zoranovih susreta (što imaginarnih što stvarnih...) sa Josipom Brozom Titom (nalik filmu Gorana Markovića Tito i ja), a „sremski kadar“ u jugoslovenskoj politici nije se, baš najbolje, snašao (što ne krije i sam priznaje). Politički je bio aktivan 11 godina, do čuvene „jogurt revolucije“ 1988. godine, a nakon toga kreće Židišićev moskovski i kijevski period.

Slede „moskovske godine“ u istoimenom poglavlju prikazivane knjige koja je pisana - tragom uspomena. Izuzetna sećanja „vezuju“ gospodina Zorana Židišića za život i stvaralaštvo u glavnom gradu nekadašnjeg Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) u kojem je radio od 1989. do 1997. godine. „Uskoro nije bilo ni države iz koje smo otišli, niti države u koju smo došli“[1] – piše Zoran, a kao da pripovedaju Vuk i Pavel Isakovič, junaci Seoba Miloša Crnjanskog.

Život u Kijevu počinje radom u „Hemofarmovom“ predstavništvu u Kijevu, a prijateljstvo sa „dvojicom Miodraga“, Babićem i Kostićem, omogućuje autoru Od Laćarka do Vladivostoka poslovno „pokrivanje“ Rusije (zvanično „Ruska Federacija“) i drugih zemalja nekadašnje Zajednice nezavisnih država (ZND). Dok sa prijateljima (iz Srema i sa Balkana...) obilazi Ukrajinu pita se, Zoran Židišić, o „krojačkoj radionici“ koja je radila od 4. do 11. februara 1945. dok, Drugi svetski rat, nije bilo „službeno“ završen. Odluke Staljina, Ruzvelta i Čerčila sa samita na Jalti o podeli svetskih interesnih zona komentariše i nekadašnji laćarački odbojkaš u svojoj knjizi. Ipak, istorijske teme i geopolitičke preokupacije daleko mu manje znače od priče o dve unuke Isidori i Dunji i unuku Nemanji. Njihove fotografije objavljuje pre svog završnog slova nazvanog Od autora.

Knjiga Zorana Židišića „spomenar“ je jednog bogatog i uspešnog života baš kako u Recenziji izdanja pod nazivom Od Laćarka do Vladivostoka piše autorov prijatelj Siniša Korica. O svakom mestu koje Zoran pominje u uspomenama napisani su tomovi, a jedna od najvažnijih studija je Laćarak Miroslave Vuletić u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Kao i mnoge iz njegove generacije i Židišića prati Златни одсјај сећања[2] о generaciji učenika Potpune mešovite Gimnazije u Sremskoj Mitrovici (upisana 1948/1949). Uspomene srpskog privrednika koji je „prošao“ kontinente i države koje su brojale svoje poslednje dane, (gradove i sela od Srema do dalekih mesta u kojem se ukrštaju železnički čvorovi), po tipu ispovesti, nalik su delu Ne daj se, zmaje! Novosađanke Dušanke Vranješević.

Generacija odrasla u socijalističkoj Jugoslaviji, životnim i radnim rezultatima, mada je svedočila i o propasti svojih ideala, sačuvala je ljudsko i profesionalno dostojanstvo.

[1] Zoran Židišić, Od Laćarka do Vladivostoka (Novi Sad: Z. Židišić), 195.

[2] Златни одсјај сећања (Мачванска Митровица: Принтекс, 2006).