Заумне струне Орфејеве

Колико год се, у савременом свету, култури и поезији чинило, митски „гласови“ нису утихнули. Напротив, још се чује „Орфејева лира“. Један од песника који и у данашњици еманира стихове Ивана В. Лалића да „Гласови мртвих. То нису мртви гласови. Ko чује // Гласове мртвих ?“[1] јесте и Милорад Дурутовић из Никшића (1984). Културни стваралац најширег капацитета (између осталог, хонорарни потом стални сарадник Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори...) објавио је, 2023. године, своју прву збирку песама Орфеј у свијету црног Ероса[2]. Међутим, и пре укоричавања поезије у кохерентну целину бива препознат као један од наследника Васка Попе и Новице Тадића у савременом српском песништву. Своје претходнике, „песничке претке“, аутор и поименце бележи у књизи невеликог обима подељенoj на пет циклуса (Дом за птице; Сновиђења; Љубав. Вашке. Вируси; Књижевне величине & co; Правилник).

У песми Улица Новице Тадића записано је: Тражили су, пјесниче, // да скупим потребан број потписа // да би име твоје ушло у регистар... Од првог стиха Дурутовићевог Орфеја... видљива је, пажљивим оком посматрана, 'борба' (онога кога у недостатку прецизнијег термина именујемо „песничким субјектом“) са стварношћу у којом живи. „Надлежни орган“, чак и приликом могућег именовања улице која би понела име великог српског песника 20. века, тражи „потписе“. Као да је у питању „изборни процес“ (којег песник помиње у више пута у овој књизи...) траже се, од Орфеја сасвим приземне ствари, а цела је збирка Милорада Дурутовића у „сенци“ поменуте борбе као у песми Албатрос Шарла Бодлера. Знаменити Француз јесте један од песничких иностраних узора књижевника из Црне Горе (који припада српској поетској традицији) баш и по тој вечној борби за узвишеност у свету „црног Ероса“.

Поменуте стварносне и дневнополитичке изазове Дурутовић „смешта“ у пјесму Телепатске везе: Ћути. // Ако већ причаш, // Твоја ријеч нека буде // као пјесма. Телепатске везе песник је успоставио, искључиво, са монументалном поетском традицијом не само српског „песничког ткања“. Све остало јесте свакако не мање важно, али јесте другостепено - за грађанина Милорада Дурутовића. Ипак, друштвене околности у којима живи (а „чита“ се да је то савремена Црна Гора...) јесу оно што „избацимо кроз врата, али се увуче кроз прозор“. Непријатности које је чак и Митрополит Амфилохије (Радовић) доживљавао у дијалозима са овоземаљским „моћницима“ наведене су у песми Цвијети.

Честа инвокација у збирци Орфеј у свијету црног Ероса јесте и „баба моја Вукосава“ која се, од зла (псовања и тровања међ' људима...) бранила тако што... стављала би руке // преко својих уста а песник, у фусноти, пружа објашњење овог, нимало случајног, бабиног чина. Да сва уста овога света, пред Злом, буду затворена, опет би, а зна то и песнички субјект, из грла се Орфејевог заорила песма. И то не било каква, него управо надарена, она „из које пјева“ Милорад Дурутовић.

Прва песма Милорадова у збирци, Жетва, посвећена је Радоману Ч., а датована „1. септембар 2004.“ када је над Метохијом пукло небо. Штошта, у Дурутовићевој поезији „пуца“ у књизи малог формата на 95 страница текста. Ти „пуцњи“ слични су „зеву над зевовима“ Васка Попе, једног од Орфејевих књижевних узора. Види се и чита елиптична реченица, без превише интерпункцијских знакова. А они други, „знакови поред пута“ јасно се уочавају. Попут текста Крст Светог Илије (циклус Дом за птице) датираног са „Подујево, март 2004“ које реферише на погром над српским народом на Косову и Метохији тог месеца и године.

Религиозна компонента поезије Милорада Дурутовића видљива је у свих пет избрушених целина збирке Орфеј у свијету црног Ероса. У савременом свету тенденција говора о највећим врлинама Човека полако се губи, али не и код сарадника на синопсису документарног серијала Света Гора – Небески Град који је емитован на програмима Радио-телевизије Србије. Песник доживљава „Живот као Подвиг“, у низу песама (Сањам уочи Преображења; Ласте на Патмосу; Пут у Витлејем...), а верски мотиви и јесу као цијелац снијег, недирнут // неугажен нашим очима...[3]

Како Књижевне & co из истоименог циклуса посматрају све(т) око нас уверaвамо се анализујући четврти део Дурутовићеве збирке. Свестан је песнички сабрат Попе и Тадића које је место поезије у данашњици (о којој говори у песми Урбано божанство), јер у ходнику није било мјеста, // осим за стајање... (песма Надлежни органи & co). Чак и пребачена „на клупу за резервне играче“ поетска реч траје од Рамајане и Хомера до Милорада Дурутовића, док ефемерност „политике“ свакодневно сведочим(о).

Сасвим рилкеовска песма јесте Како се правилно једе наранџа из поетске целине Правилник отварајући завршни циклус збирке Орфеј у свијету црног Ероса Милорада Дурутовића. Наглашена је реч „правилно“ јер се истиче важност ритуала у свему што човек чини. Исушивање коре ствара се, макар на трен, пријатан мирис који испуњава душе и срца домаћина и његових гостију.

„Пријатне мирисе“ доживеће и сваки читалац ове књиге. Вечне, есхатолошке теме вешто су „уклопљене“ у стварносни и животодавни контекст човека свакидашњице. Песме Милорада Дурутовића „оцртао“ је савремени црногорски уметник Предраг „Баћко“ Милачић призорима музичких инструмената, руку, крстова, птица, јаја и других опеваних „реквизита“.

Песника, есејисту и културног прегаоца Милорада Дурутовића у издању Орфеј у свијету црног Ероса „прати“ реч Наталије Ђалетић.

Чекам(о) нове Орфеје и поетске „трофеје“ увелико профилисаног уметничког гласа из Никшића.

[1] Иван В. Лалић, Мелиса У: Време, ватра, вртови (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997), 176.

[2] Милорад Дурутовић, Орфеј у свијету црног Ероса (Подгорица: Удружење књижевника Црне Горе), 2023.

[3] Милорад Дурутовић, Орфеј у свијету црног Ероса (Подгорица: Удружење књижевника Црне Горе, 2023), 65.