Свака прича о Сремским Карловцима почиње Бранком, а завршава Жарком. Између Песника и његовог тумача налази се читав низ уметника, критичара и историчаре културе. Жарко Димић, сам, помиње Љубицу Цуцу Сокић, „двојицу Павла“ (Васића и Штрасера) и Дејана Медаковића који су (били) драгоцена помоћ аутору Топонимије Сремских Карловаца[1] приликом откривања судбина до сада непознатих и(ли) недовољно познатих сликара. Ово потоњи су, долазећи из разних средина, један део својих богатих опуса остварили надахњујући се утисцима из места где се, како Медаковић пише, „стварао српски барок“.

У тек једној од својих бројних књига, најбољи познавалац историје барокног градића „винскога Срема“, Жарко Димић, исписује у издању Заборављени карловачки сликари[2] повест града са палетом у руци. Основа истраживања јесу документи попут Регистра аутора сликарских и вајарских дела у друштвеном поседу и приватној својини на подручју Срема, Баната и Бачке из 1979. године израђен у коауторству Друштва музејских радника Војводине (Секција историчара уметности) и Спомен-збирке Павла Бељанског из Новог Сада. На основу Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима и помоћи историчара уметности Павла Васића (приређивача Уметничке топографије Сремских Карловаца[3]) створена је подлога за писање Заборављених карловачких сликара.

Књига је богато илустрована репродукцијама делâ уметника, а текстовима o многим карловачким сликарима Жарко Димић је придодао фотографије кућâ у којима су, уметници, живели. Заборављени карловачки сликари садрже и писма из породичне архиве адресоване на мајсторе кичице, као и разгледнице и фотографије са породичних и друштвених окупљања.

На основу истраживања Бранислава Тодића, Жарко Димић доноси у Заборављеним карловачким сликарима списак оних који су, као свој завичај, уписали Сремске Карловце. Од Георгија Станковића из прве половине 18. века до Јакова Орфелина и Теодора Крачуна (о којима имамо потпуне биографске податке) с краја истог столећа. У следећем одељку књиге наведени су животописи свих оних о којима није, до сада, довољно нити аналитички писано. Димић „Старији“, састављач безбројних туристичких водича места (у које се доселио из Инђије) помиње да је, без обзира на неповољне историјске околности, у Сремским Карловцима сачувана „велика и вредна колекција уметничких дела Милорада Марчетића, др Душана Јовичића, барона Рајачића, породице Бурна, Илије Илића Тувегџије, др Саве Живкова, Павла Штрасера и породице Маширевић,...“[4]

Списак сликара и тумачење њихових дела аутор наводи хронолошки: од Василија Аћимовића „Молера“ из 18. века до свог савременика и другара Јосипа Дејановића „Матеје“ (1965-2009). Седамнаест сремскокарловачких уметника који стварају уља на платнима (и другим сликарским техникама...) „пописано“ је без претензија да се пружи, једном за свагда и канонски успостављена, вредносна таблица. Ипак, пре студије Жарка Димића Заборављени карловачки сликари знали смо, о њима, кудикамо мање него након 2021. године када је, издање, објављено. Посебно то важи за оне ствараоце из 18. и с почетка 19. века, а један број биографија објављен је у сремскокарловачким Крововима чији је дугогодишњи главни и одговорни уредник био управо аутор монографије о многозаслужном Ђорђу Стратимировићу.

Жарко Димић препознаје сваки камен Сремских Карловаца. Захваљујући његовом и труду његових сарадника сликарство града дошло је до свог пуног израза. Богатство монографије Заборављени карловачки сликари уочио је и рецензент Миле Игњатовић, а књига је опремљена Именским и географским регистром, Литературом и Белешком о аутору који је, по ко зна који пут, показао историографско знање и публицистичко умеће.

[1] Жарко Димић, Топонимија Сремских Карловаца (Сремски Карловци : Културни центар Карловачка уметничка радионица ; Нови Сад : Музеј града Новог Сада : Градски завод за заштиту споменика културе, 2006).

[2] Жарко Димић, Заборављени карловачки сликари (Сремски Карловци: Карловачка уметничка радионица, 2021).

[3] Уметничка топографија Сремских Карловаца [редактор] Павле Васић ; [архитектонске планове цртао Војислав Матић] ; [преводилац резимеа Мара Кордић] (Нови Сад: Матица српска, 1978).

[4] Жарко Димић, Заборављени карловачки сликари (Сремски Карловци: Карловачка уметничка радионица, 2021), 11.