Нови сјај „Српског Сиона“

Место толико пута опевано у литератури, „нацртано“ на безбројним сликарским платнима, графикама и ведутама, цртежима и фотографијама, некадашњим и савременим разгледницама, крајем 2023. године, захваљујући једном од својих најпознатијих становника, стекло је ново „име“. Да није претенциозно због историјских токова и некадашњег сјаја, могли бисмо мирне душе, да га (про)зовемо „Димићево“. Јер, готово су синоними Сремски Карловци и Жарко Димић, историчар барокног градића који чува успомене на Бранка Радичевића, Теодору „Мајицу“ Петровић и историчара (а супруга јој) Косту, Михиза, Виду Огњеновић...

Једнога дана ће, сасвим сигурно, и име Жарка Димића да буде записано и придодато списку почасних грађана Сремских Карловаца као у тексту који је, Димић сам, створио у књизи која је предмет овог приказа. Прилози за историју Сремских Карловаца[1] објављени су прошле године у издању Архива Војводине из Новог Сада. Историчар, управник Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима, песник, књижевни критичар и антологичар наводи да је први почасни грађанин вароши био српски патријарх Георгије Бранковић (1905), а да је звање „обновљено (је) 90-их година 20. века“[2]. Списак добитника почиње именом академика Дејана Медаковића, а настављају га угледници све до проф. др Драгана Данкуца са Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду.

Док се не догоди „(пре)именовање“ имамо прилике да читамо, у две књиге (570; 501 стр.) историју сремскокарловачку коју је, Жарко Димић, објављивао у српској периодици у протеклих 20 година. Готово да нема часописа или новина за које, текстове о Сремским Карловцима, није писао аутор туристичких водича о „месту своме драгом“. Радови у Прилозима за историју Сремских Карловаца објављени су хронолошки, а први је датиран 2005. годином са „етикетом“ Годишњака Музеја града Новог Сада. Ређају се Зборник Матице српске за историју, Годишњак Завичајног друштва „Стара Бешка“ из тог места, Рад војвођанских музеја, Траг из Врбаса и други. Посебно место војвођанске периодике од 1989. године је часопис Кровови чији су уредници Жарко и актуелни Мирко Димић. Свако издање Српске православна велике гимназије карловачке, уметничких удружења из „Српског Сиона“, монографијâ о културним и знаменитим личностима овог сремског места пропраћено је у Крововима и у текстовима Жарка Димића. Доктор историјских наука пратио је, током више од три деценије плодног публицистичког рада више уметничких и научних дисциплина: књижевност, ликовне уметности, педагогију, историографију, економску историју Сремских Карловаца (и Срема), политикологију, филозофију. Бележио је „траг“ присуства Сремских Карловаца на старим географским картама и плановима градова, изложбеним каталозима каталогизованим у бројним библиотекама и архивима широм Балкана, Европе и света. За панонско поднебље од изузетног је значаја је Aустријски државни архив у Бечу[3] где, историчари и архивисти из Србије, остварују значајне контакте што омогућује писање нових радова. Тим путем је, одавно, пошао и Жарко Димић остваривши сарадњу са културним установа главног града Аустрије, у метрополи у којој су живели Вук Стефановић Караџић, Бранко Радичевић и многи други наши сународници.

Прва књига Прилога за историју Сремских Карловаца, осим драгоцених текстова из историје једног од најпознатијих српских културно-уметничких топонима, садржи и Предисловије/сећања које разумемо као почетак писања „аутобиографије“ овог мултимедијалног ствараоца. Димић пише да се, породично, из Лике преселио у Инђију где је, марта 1962. године, рођен. „Тако сам се ја са непуне две године и потпуно беле косе затекао усред карловачког циганског насеља, где се још увек живело у лагумицама, без струје и воде“[4] пише историчар који поседује песнички и приповедачки таленат.

Кључни извор за научно-истраживачки рад који, деценијама, предузима Жарко Димић је Архива Историјског института Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима формиран на основу иницијативе органа Народне Републике Србије и САНУ. Тим договорима је прецизирано да Свети архијерејски синод Српске православне цркве преда Академији „архиве Митрополије и Конзисторије Сремскокарловачке“ (21. јуна 1949. године), а установа је рад започела 1. децембра исте године. Током овог процеса и „преноса података“ САНУ је преузео и Архиву Карловачке гимназије (патроната и старатељства), као и Градског поглаварства из протеклих векова и деценија. Документација Народног одбора општине Сремски Карловци (радила након ослобођења земље...) преузета је 1976. године.

Готово упоредо са магистралним делом Прилози за историју Сремских Карловаца у издању Архива Војводине, објављена је, под знамењем Карловачке уметничке радионице, Библиографија Жарка Димића[5] у којој је прикупљено 905 библиографских јединица.

Ова персонална библиографија биће предмет неког новог приказа.

[1] Жарко Димић, Прилози за историју Сремских Карловаца, (Нови Сад: Архив Војводине, 2023).

[2] Исто, 355.

[3] https://www.oesta.gv.at/

[4] Жарко Димић, Прилози за историју Сремских Карловаца, (Нови Сад: Архив Војводине, 2023), 7.

[5] Татјана Богојевић, Бојана Бјелица, Снежана Николић, Библиографија Жарка Димића (Сремски Карловци: Карловачка уметничка радионица, 2023).